Naša književnost

% К

Хроника 501

идејама и мислима, новим садржајима и квалитетима, пошла напријед, ударивши прве снажне темеље и клице за потпуно слободан развитак наше нове

велике умјетности, умјетности нове епохе у нашој и људској хисторији и раз-_

витку. Тако овај рат, односно умјетност коју је овај рат оплодио и обогатио значи у извјесном смислу граничну сферу и преломну тачку између старог и новог, значи револуционарно и дефинитивно кидање са старим, те рађање и слободан развитак новог и на подручју умјетности и културе.

Свако велико доба у хисторији човјечанства увијек је имало и имаће и својих пјесника и умјетника, имало је и имаће своју умјетност. Тако јест и тако треба да буде. Но ствараоци такве умјетности, умјетности која у хисторији значи нешто ново и велико, дакле револуционери у умјетности, били су револуционери по томе што су на нов начин умјетнички спознали, изразили 1“ одразили оно ново, револуционарно и напредно у друштву. То је непобитна логика развитка и напретка у хисторији умјетности. Према томе и код нас данас бити нов и напредан у умјетности значи умјетнички спознавати им на нов начин изражавати и одражавати оно што је ново и напредно у нашем друштвеном збивању, значи изражавати и одражавати то у форми која је адекватна свему томе новом и напредном. Наша нова умјетност треба дакле да је нова не само по садржајима својственим постигнутим промјенама у друштву, економици, држави и политици, у погледима и у људима, него и по умјетничкој форми, својственој и адекватној тим новим садржајима, условљеној њима, те окарактеризираној и обиљеженој оним специфичностима које су карактеристичне и за саме те услове.

Постићи то преко ноћи и остварити достојан и вјеран умјетнички израз и одраз овог нашег времена и збивања, те његове величине и значаја, немогуће је без довољног идејног сазријевања и без потребних практичних искустава. А за то треба и времена и великих напора умјетника, као и помоћи критике и науке. Не може се рећи да тих напора код нас нема. Напротив, има их, и го треба да се подвуче. Но не може се исто тако ни прешутјети да још увијек има и појединих умјетника који све то не схватају, или неће да схвате, који се оријентирају, или, боље рећи, препуштају доживљавању умјетнички уствари већ доживљеног и израженог, а хисторијски и друштвено, према томе, неоправданог, тј. нечег што уствари већ лрипада прошлости и нужно нестаје и у друштву и у умјетности. Те су појаве и хисторијски и друштвено и умјетнички реакционарне, без обзира настају ли "и подржавају ли се свјесно или несвјесно.

Исто тако не може се прешутјети ни тежња, или упорност неких умјетника који би хтјели да буду тобоже објективни, да сачувају ту своју тобожњу 06јективност посматрајући живот негдје са стране, или одозго, не пристајући ни уз ову ни уз ону страну. Ови заборављају да је баш објективност један од основних услова да човјек одреди свој правилан животни став и пут, што истовремено укључује и највећа лична одушевљавања, узбуђења и заносе за све ново, боље, љепше и напредније од старог, или постојећег. Највећи и најнеустрашивији борци за напредак били су нужно увијек научно и хисторијски најобјективнији. Највећи духови у умјетности и науци, успркос свих прогона и патњи поднесених ради својих увјерења и борби за нове истине, баш су са становишта објективности постали и били највећи фанатици и одушевљени борци за ново, за боље и напредније, дакле за истине које су се у

пас Вл саијеје а.

Ноа а њи вата ноћ