Naša književnost

За тебе смијех

Потоци крену... Чему потоци, брате

— из бразда твојих неће зашумјет жита! Ти сијеш лаж и жежеш сне крилате

и тлуво звониш, тлуво свијетом скиташ.

Па нек је тешко! Нека су кврле! Муке! Друтови моји, зар тамницу ластирР

Ни мукоњ мријет, ни мртво склопит руке кад нам је расти, расти, расти!

Друтови: моји, торе чела, кроком — друтом је да се укопа и стиди! О земљо, долази дан, и оком залуду бол што кида и бриди!

Грлице моја! Земљо моја! Млада! ' За твоје очи ни немир ни сузе, за твоје срце ни вриска ни јада, за руке твоје ни чавле ни узе!

За тебе смијех и дах традитеља

рудином јутра и до мрака позна,

над тлавом кров; мирисни хљеб, постеља и пјесма, пјесма та колхозна!

Немам ли ријечи Срцем, срцем вјетру — распјеваће се сводом пјесма дјела!

С тобом сам, с тобом на сваком километру –

земљо моја, земљо оптужена 75 а

Душан Костић

371