Naša književnost

2: њ ЊЕ

5 О превођењу 337

Соте иск тпоћф, Апа раПп Ећее 1п ће диппез! гтоаке ог ћећ, Тћаћ ту Кееп Кпете кфеге пог #ће моџпа # такез, Мог ћеамеп реере тоџоћ пе Бапкећ ог ће дагке, То сгу: ћоја, ћо1а!")

Све је ту у слици и персонификацији ствари, али на врхунцу су ужас и страх речени једноставном говорном, прозном фразом којом би човек, сасвим истоветно, крикнуо детету да бежи од ватре, и убици да бежи од зла и злочина. Још једаред, дакле: да буде задовољена теорија језика и доктрина стила. потребна је сарадња прозе и стиха, елемент прозе у стиху.

У класичном ХУП веку, кад су живели и радили толики гениални људи на свима пољима науке и уметности, у том класичном веку постојао је и класични стил ХУП века, а тај је имао стилску доктрину исту за поезију и прозу. Тако различити духови као што су Паскал и Спиноза — писали у прози — или Молијер и Џон Дон — писали стихове — имају потпуно исту доктрину стила. Молијер уопште није био песник, али је комичних ефеката ради сипао стихове, и већином добре стихове, као из рукава: сарадња прозе и стиха била је у њему као природна особина, а долазила му и кроз читање равних текстова тога доба. Ми смо се задржали часом на ХУП веку, јер је тај век, у модернија врамена, најпластичније истакао оно о чему говоримо. Али сарадња прозе у стиху, у фрази стиха, важи за све векове и народе, у свакој великој поезији. Неколико примера, помало ода свих страна, помоћи ће овде. Француски песник Алфред де Вињи има поему Мојсије. У-тој поеми, У монологу узвишено поетском, Мојсије каже, сасвим у сагласности са речима Гетеова Фауста: Егћађ 'пег Сеј, ди сађзЕ пиг, сађзЕ пиг аПез..>) каже Мојсије да му је Бог даровао све дарове и моћи, Зна се: био је Мојсије пророк, говорник, вођ народа, избавилац народа, оснивач вере који је у непосредном додиру с Богом примио таблице закона — а тај Мојсије, сада, после свега, окреће се Богу с криком: „Господе, ја нисам срећан! — Зејопеиг, је пе зш5 раз ћепгеих!“ То је први врхунац у поеми, и казан прозно јаким и јасним стилом. Иде други врхунац, последњи, пун истине, и ужаса. „Господе, сам сам! Зејепешг, је гш5 геш!“ Величанствена синтеза: човек који се одвише испне нада друге, који може и има што нико, тај падне под уклетост самоће, усамљености. А речена је та као земљотрес јака, тајанствена и суморна истина стилом најједноставније прозе, Проза, унесена У стих где је ништа не може

1) Дођи густа ноћи, Огрни се најтамнијим димом пакла, Да оштри нож мој не види рану што цепа, Нити небо да провири кроз наслаге мрака И да крикне: не, не!

2) Узвишени душе, дао си ми, дао си ми све..