Naša književnost

ма Ив. 7

Заробљеници — добровољци 3>

малим очима. Зна он да прича чудне и нечувене ствари, па као да би ти дао времена да им се начудиш, па да сад мало н с тобом ужива у тим враголијама судбине и ратне среће, он онда поћутњ мало да потом дође с оним што ствар чини најчуднијом:

— А кад би' ти још казао ко нас зароби!..

— Ко, чика Тозо2

— Један наш потпуковник!

— Ама, немој, бре, чика Тозо!

— Ја што ти кажем!...

Ето тако почиње чика Тозина прича.

Признати се мора да је чика Тоза као историски извор имао јед> ну ману: био је, изгледа, мало пристрасан. И тако често се и сам исчуђгвао и смешкао својој причи. Ту и тамо би се мало и постидеод што је све то тако било. Одједном би нестало осмејка са његова лица, слегаос би раменима, уозбиљио би се и више за себе додао: „Смешно је, ето, ама шта ћу ти ја2г“ И у тим речима осетио би се стари ратник, који је на бојном пољу стекао официрски чин, толико пута погледао смрти у очи, те и друкчије ратовање запамтид. ;

Али то друкчије време било. И људи други. А сад опет други. И ето, заробио га, каже, наш, баш наш потпуковник! Без борбе, разуме се. Таман посла: њихова борба у овом рату!... „Не, брате, већ нас он зароби за неколико тајина!“ Ето историскот фекта. Ама где би чика Тоза узео на себе ту тешку одговорност да пред историјом слаже! Најзад, Тоза никог не окривљује, он само утврђује историске чињенице. А што би и окривљавао> Тај потпуковник био. овлашћен од Талијана да дели тај тајин. У реду ствар! И баш му хвала, ето, „фала му где чуја и где не чуја!“, каже Тоза. Како не, молим те, како не!

Јер био је питом тај потпуковник, и то му је прва заслуга. Тоза му запамтио благ осмејак који му вазда лебдео око усана. „Био је искрен човек“, признаје му још чика Тоза, „и што год ти каже, видиш да ти добро мисли. А ми сви као ошамућени, богами ти кажем. А њега гледаш како је миран и сталожен, па му се предаваш сас затворени очи. Море, срећан си што има неко да мисли за тебг!“

Јер нису сви били такви. Батали, молим,„те! У оној општој несрећи, у оном кркљанцу, људи били погубили главе, „баш како истерани из памет“, каже Тоза, „ и сваки си гледао себе,“

Тако је то било. ЈЊуди се вртели по оном Херцег-Новом, као стадо оваца без чобана и без пса чувара. Јурили дотле, бежали, = напослетку стигли и до мора, до тог нашег Сињег Мора, и више нису имали куд. Набили се како и где је који знао, напунили и препунили све што је било хотела и свратишта у граду и сад чекали да виде шта ће непријатељ да уради. Чекали и једва дочекали. Јер разне их муке мучиле, много се напатили по тој бежанији, па да једном знају на чему су. По вас дан џоњали пред кафанама, дошаптавгли вести, врло противуречне и врло коморџијске, пре–

,

2%

аката тонове 37

пи

рит

= - а аи три--=>