Naša književnost

36 ; : Књижевност

причавали догађаје при отступању, критиковали нашу команду и наше политичаре, кукали на несавесност,' злоупотребе и неспособност тих одговорних надлежних, размишљали и допитивали се о оном што треба да раде, шта им остаје да раде, — па као што болесни људи, исцрпени болешћу којој нема лека, прижељкују смрт. тако и они прижељкивали долазак Вери ак па пукло-куд пукло!... 5 А једнога дана стигао најзад и непријатејв, · Мало их било: шака јада усред читаве војске све самих наших официра. Сместише се по тим разним војним зградама; поставише страже пред неким државним надлештвима, пред другим и нису, те да није било оне силне војске мотоциклиста и тенкова, који су брзо потом стали јурити у правцу Котора, човек би скоро помислио да су они наши, а не ми њихови заробљеници. Свет, војнички и-невојнички, неуморно је пристизао, да се лично увери о свему, да их мало загледа и погледа. Неки који су њихов језик знали, заподевали и разговор са њима, тако за време обеда, кад би Талијани са својим порцијама засели на калдрму пред својим касарнама: Па онда саопштавали окупљенима шта су чули, или посредовали и за њихов рачун нитали. Па то после ишло од уста до уста: ово казао њихов војник, оно казао њихов војник. Падали и коментари: ~ = Мирни. људи! — чудили: се једни: ци

'"— Погле, какви су! — придруживали се други, а ти сад разумеј да ли они то „какви су“ мисле у смислу дивљења или ниподаштавања, а са тим да ли они тиме не изражавају своје огромно изненађење што смо таквим тако срамно подлегли. ·

И тако смиривао се свет; ЈЊуди и даље нису знали на чему су, били ошамућени као и пред долазак непријатеља, али нестало је оне непосредне опасности, јер за то прво време још“ се ништа не беше чуло о каквом зулуму њиховом.

А Тозу баш тих дана отпустили из болнице у Мељинама. ИМ њега и друге болеснике који су се могли кретати. Пустили их кућама. „Идите“, рекли им, „да вас непријатељ овде не зароби.“ и сваком по тајин, па сад гледај како ћеш и куда ћеш!

Пошао и Тоза да гледа како ће. Пред Командом Боке срео потпуковника Власту, старог другара из првог Светског рата. Срео га, и ма да га отада није више видео, одмах га познао и богзна колико му се обрадовао. Власта био сад додељен неком отсеку Врховне команде, иначе велики газда, Београђанин и „големаш“, али при свем том Тозу као да је сунце огрејало кад га сагледао. Распитао о овом и оном, а Власта у неколико реченица објаснио како је овамо и довде дошао, а онда додао:

— А сад чекамо да нас командант Боке преда непријатељу.

— Ја, богати! — зинуо Тоза од чуда. — Значи: онако, по списку да нас предавају непријатељуг — распитивао се још. Штрецнуло га кад је чуо оне „речи. — Погле, молим те, — чудио се и крстио, — а ја то нисам знао...