Naša književnost
Заробљеници — добровољци 39
Међу овим официрима Тоза нашао и неког земљака, па се како тако сместио у једној соби са њим и још двојицом.
— Ама, људи, истина ли смо заробени, бре људиг! — распитивао другаре кад је после непроспаване ноћи јутром устајао. Јер тешке га бриге мориле и мучиле мисли о оном што чека њега и његове. Али ипак се трудио да се то не примети, те окретао на шалу: — Ја, мајку му, куде стадомо заробљеници — добровољци! — па и чудио се и није, што им Талијани толико воде чес', јер цело ропство било У том да се пред ручак оде пред Команду по хлеб, док се други људи, цивили у гомилгма тискали пред пекарницама и сатима чекали на ред са врло мало изгледа да ће нештоин добити.
А за све то време, данима и ноћима, градом пролазио караван наших војника, Примораца или из Хрватске, који су грабили куЋама. Пролазио народ бучно, понекад и с песмом, понекад шенлучећи, и то чудно и мучно одударало од оног што је све ово избеглиштво преживљавало, притиснуто општом несрећом, мучено неизвесношћу и потиштено жалошћу, — то још више разгарало жудњу за кућом и оним који су на дому остали без заштите и помоћи и без вести. И тако, распиње жеља, и свега те прожима најдубље огорчење и мржња на оне који ти отимају то мало места под сунцем и твој тешким знојем заливен комадић хлеба.
_ Тоза засео са другаром пред кафаном и посматра поворку. Обојица ћуте, изгубљени у мислима.
— А ми кад ћемо2 — оте се питање Тозином другу.
Тоза се чеше по бради и не одговара. Намрштио се, па као да не чује.
— Него њи'но је друго, — наставља другар.
Опет ћутање. Изгубио се Тоза, Пред очима му васкрсава слика његовог Лебана. Кућа, жена, кћери, унучад. Навиру сећања, сав је Тоза у њима. И одједном га осваја помисао да је и сн тако могао. Чини му се тако детињски лакомислено што се сам пријавио, не покушав ништа да се куће дочепа. „А можда још није доцкан!“, синуло му кроз главу, и као наелектрисан пошао да тражи оног потпуковника.
— Ето, г. потпуковниче, — изложио Тоза брзо шта га пече, — срам, не срам, ама да ме избришеш из списак. — Како да избришем! — чудио се овај.
— Тако, — доказивао Тоза, а од срама и стрепње да неће моћи да га убеди свег га зној облио. — Ја сам човек стар, болан. Много ови наши видели 'ајир од мене, те ће се Талијани уфајде. __
— Ама не иде то тако, г. капетане!
_ — Ће иде, ће иде, — наваљивао Тоза. — Докажите ви на Талијани како ви ја казујем, па ће иде.
И потпуковник отишао и доказао. Погледао талијански официр
Тозу, одмерио га онако расходованог од главе до пете и смиловао му се.
1 |
К
пали
иу.
пили акте сте нит =
вунени РАИ РА
визу
меље ттаг
а љрдиљит
+. о у жањи“
бр ну ечи-=-ои
паса
пун