Naša književnost

56 Књижевпост

сад је од јутра до мрака а и по најгушћем мраку псовао девет мајчиних мајки тим својим савезницима који су и сами примијенили „енглеску тактику“ и оставили га на цједилу те тиме упропастили његову замисао оснивања српске државе на изворима Пиве, Таре и Лима. Амбициозни официрчић, — кога су ласкавци залудјели упоређивањем с Немањом, користећи притом знања из Лазаревићевог уџбеника и наводећи да се њихов „војвода“ родио на истој Немањиној Рибници, учврстио на поменутим водама и прославио прогонима комуниста, као онај прогонима патарена по Босни, спласнуо је и смршавио за мјесец дана, погрбио се, потулио и олињао толико да је само брада од њега остала и само псовке и дувански дим су показивали да се иза браде крије и нешто жилавог живота. Заборавио је прошлу годину и славу лаких побједа које му је она донијела, заборавио је и оно кад је над запаљеним Жабљаком на Дурмитору, јашући бијелца, у своју корист упоређивао себе и Наполеона: „Нит су партизани Руси, нит је Жабљак Москва, нит ми пријети Ватерло“ — али још никако није пристајао да призна поразе и да пређе на спасавање оног што се може спасити, то јест у бјекство. Знао је да више нема наде и ослонца у масама и да се не треба уздати у бригаде насилно мобнлисаних полимских и затарских сељака, па их више није ни водио у својим рачунима. Око себе је окупио само жандарске очајнике, финансе, нешто подофицира, шпијунчића и пробисвијета, затим синове сеоских богаташа замјерене и упрљане у четничким пљачкама и онај остатак избјегличког олоша који више није имао куд да избјегне. С том војском од три-четири хиљаде, како их је сам називао, „не — људи ис официрима којих би по броју било доста и за пет пута већу војску а по мржњи на радне масе довољно за Хитлерову армију, држао се на Мојковцу чудећи се и сам како се држи.

Био је прокисао до кости и псећи се уморио скитајући по положајима, назебао и уштавио се у задаху зноја и блата, кад сјаха пред командом и дознаде да га тамо чека делегација угледних колашинских грађана: трговаца, попова и пензионерских докоњака који на бангавим ногама вуку првоточну и сумњиву славу из прошлих ратова. Гладан и жедан и изнад свега жељан сна, он ипак прими ове људе који су много дали и учинили за његову славу а које је сад предводио један накостријешен, крупан и уображен човјек с чврстом крагном, познати „неутралац“ Јанковић, који за четништво није ни прстом мрднуо и кога је, по Ђуришићевом мишљењу, требало одавно, али на вјешт начин очистити с лица земље. По том предводнику, капетан одмах осјети да се не ради о нечем добром, а Јанковић се постара да што прије потврди то предвиђање. Климнувши главом у име неке врсте поздрава за све, он не дозволи попу и оним ћифтама да се изрукују с овом рушевином од доскора „славног војводе“, него изрецитова нешто што је личило на нечију поруку и гласило да тамо неко не може дозволити да се у Кола-

Х