Naša književnost
57
Свадба
шину и даље стријељају или кољу партизански затвореници којих је већ заиста доста постријељано.
— У име кога долазите ви... господог — оштро га прекиде капетан.
—_У име колашинског грађанства, — зарежа Јанковић јежећи бркове као да се спрема за тучу и показујући тиме да се иза чврсте крагне крије дивља и чворновата црногорска душа којој су сваке рукавице тијесне и незгодне.
Ђуришић изненађено одмахну руком: није му било познато да постоји колашинско грађанство. Годину дана је живио у том Колашину а никад му није пало на ум да би та кафеџиско-бакалска и ћифтински-чиновничка гомила која се сналазила с окупатором, заваравала наивне партизане и од страха се подавала чет“ ништву, коју је он бубњевима сазивао да кличе приликом погубљења ухваћених комуниста и која је послушно клицала, да би та руља имала једно име и неку своју вољу, мисао или поруку.
— Добро те нијесте дошли у име окружног комитета Комунистичке партије Југославије, господо! Али, иако то не кажете, јаку; видим њене прсте, — рече Ђуришић пријетећим гласом. –-
Очекивао је да ће сад почети заклињање и доказивање да овај
долазак нема никакве везе с комунистима. И стварно, неколико деј легата се стресе на те његове ријечи и покретима који су код примитиваца бржи од језичне апаратуре изразише да моле да им са вјерује. Јанковић не дозволи ни да зуцну о томе.
— Чак није ни важно ко нас је послао, — рече набравши лице као да тражи најопорије изразе. — Долазимо у име своје дјеце, јер: кад партизани заузму Колашин, кога ви не можете бранити, и нађу да су им на Брези до посљедњег дана убијана браћа и другови и родитељи и дјеца, ви ћете, господо официри, бити они који су ухватили маглу, а ми ћемо бити они који морају да плаћају це-ех! Ил можда треба очекивати да нас партизани помилују по глави што смо твоје кољаче и лопуже хранили Месом и напајали ракијом2...
Капетан, који је био познат по праскавој и гадној нарави, својственој свим размаженим мангупима, по чудном закону којим природа удешава привлачење супротности осјећао је потребу да се баш у присуству оваквих експлозија савлађује и, држи што може мирније. Он скоро равнодушно погледа делегате, који су се дијелом плашили оштрог испада свога предводника. а дијелом уживали у његовој смјелости и снази разлога које је изнио, и намисли да прво ућутка Јанковића, али не виком као обично него такође разлозима.
— Добро, — рече он мирно. — Ајд, колико си ти меса и колико ракије дао за моју војску»
Неки од делегата се осмјехнуше да покажу како су погодили Ђуришићево лукавство и како му ипак одобравају, али се човјек с чврстом крагном ни ту не збуни.
— Питај њега колико је дао, — и показа на трговца Борковића. — И њега питај, и овога Кепура крај њега. Што питаш мене,
| ;
ј | | |
|
уда
ја
аи
о пали Ма