Naša književnost

Свадба у

— Чули смо то; — хладно одговори Јанковић као да намјерно и изазивачки подвлачи своју равнодушност.

— Чули сте, је л, — пакосно зашкиљи „војвода“ и нехотично

тиме изрази да му није мило што се такве тајне могу чути и без његовог одобрења. |

— А знате ли да би то исто учинили и затвореници из Колашина> Та шачица разбојника била би у стању да држи читаву варош и да распомами народ и да организује други и трећи и десети батаљон. А онда би лијепо испеглали твоју чврсту крагну, Јанковићу, а не би погријешили у томе! И ова би брада, — настави показујући на оног попа, — отишла у дим. Јесте ли ви за тог Може ли то да се трпи, питам сад ја вас»

— Зло се трпи од страха горега, над главом се надодају руке,

каже „Горски вијенац“, — одговори поп о чијој је бради час прије било говора.

— А то ли сте дошли да ми кажете! — запрепасти се капетан. — Тог... Напоље-е-е! — завреча танким гласом ослабјелим од узбу-

ђења и ситним корацима потрча према вратима као да хоће прво сам да побјегне. Један тренутак се свађао и клао с непослушном кваком а затим отвори врата широм и нареди гостима: — Марш, ко неће да лети кроз прозор!

Пошто нико није био спреман за летење, гости добро искористише ширину врата па су излазили тискајући се по тројица у ред и покуњени као да очекују још и ударац у стражњицу. Само се Јанковић за тренутак двоумио да ли да тражи извињење, а онда му се учини да би то испало врло глупо. Он је посљедњи силазио низ шкрипаве степенице начичкане стражарима који су га сад презриво гледали и слушао како Ђуришић горе набраја: — Грађани Колашина» Говнари Колашина! Црвена помоћ, а не грађани! Лопуже и изјелице, пљачкашка банда једна! Показаћу ја тим грађанима!

Путем до Колашина покушавали су Кепур и поп да сву кривицу пораза свале на тврдоглавог Јанковића који се, са своје стране, крваво заклињао да са таквим фуњарама као што су они више никад неће поћи заједно ни на причешће. Та распра им донекле поможе: уз њу, као уз гусле, нијесу ни осјетили како стигоше до Колашина. Пролазећи поред затворске капије видјеше је отворену: стражари су уводили унутра неку нову групу повезаних сељака из чијих се прокислих хаљина дизао облак паре и затамњивао 34бринута лица.

— Изгледа да му је мало педесет. — рече Јанковић мислећи на „војводу“. — Наказно копиле с Рибнице, не може се то лако заситити меса!

— Пуни, пуни, — додаде Кепур и пришапну: — Лакше збори,

јер би се и за нас могло наћи мјеста унутра!

Није било тешко погодити да је „унутра“ у затвору из дана у дан све мање мјеста. Затвор се опет пунио: час четничким дезертерима, час „партизанским јатацима“ или сиротињом која је већ

ни лињерен -7а-зар зе = 7

зезље =,

Еле а

ЗА шт-“

да чај мањи

па

ми

тата и