Naša književnost

ПН

60 Књижевност

сама по себи сумњива и згодна за хапшење — таквом брзином да Јован Марковић више није стизао да све упише у своју дебелу књигу, а још мање да ту књигу прелистава. Новајлије су одвајали по ћелијама пазећи да се не помијешају са „смртном групом“. Сви окови су били већ заузети и затворска управа је често досађивала команди питањима да ли да поручи искивање нових или да чека до стријељања кад ће бити ослобођени стари окови. Напуни се и женски затвор и сад су из њега опет допирали гласови пјесме и плача наизмјенично. Осуђеници су се'опет навикли на чекање смрти, про“ нашли десетак нових начина да се забаве и "насмију и неколико вјештина да растуже и наљуте Риста Обрадовића.

Онај гуслар из Дробњака у вече им је пјевао уз гусле смењујући се с Обреном Тањићем који је уз њега брзо научио ову корисну вјештину и већ као стари гуслари пуштао да га моле прије него почне. Дању би дробњачки гуслар казивао на изуст све нове и нове пјесме, као да му је ниљ да ниједну не понесе са собом у гроб. За ово казивање био је нашао нарочит начин који је већ посебно својим позоришним елементима занимао људе: узео би снопић цигарет-папира, отворио га као неку малу књигу и правећи се као да из тога чита, ређао звонке десетерачке стихове:

Зор-планина небо запарала Ромајлија бором окићена Јавориком лисном прошарана Гранам' крије тридесет хајдука Одметника, рода осветника...

И пошто каже који су главни међу њима и шта су им главно одлике и како пију и шта уз пиће разговарају —

Проговара Старина Новаче...

Ту одједном застаје загледан у чисту хартију као да је наишао на нечитак ред или заборавио пјесму.

— Гурај даље, — вели му нестрпљиви Чемеркић, — да видимо шта има да каже Новак. — Чекај док преврнем страницу, — одговара гуслар заузет

„књигом“ и овлаженим палцем и кажипрстом окреће празан листић и продужава „читање“ из бјелине:

Аргатовах три године дана Све уз моја кола и волове Не зарадих на ноге опанке...

Око њега се окупља десетак или више људи жељних пјесме и борбе и љепоте што је борба пружа а пјесма дочарава, завидљивих на подвиге који нијесу ни далеки ни невјероватни, које су они сами могли и морали ту скоро да изврше, или су их чак дјелимично и из