Naša književnost

О РУЗУЕ а

Ко ЗА АЕ

У

66 Књижевност

на четири језика истовремено, истоветне просечне поруке и речи, истоветну просечну аргументацију. Пре неколико дана грмнуло је од прекоокеанске стране: „да је претседник Сједињених држава наредио да се настави рад на фабриковању хидрогенске бомбе“. Заповест драматична, бесумње, али став тако просечан, мисао про-сеч-на. Ако није претседник, онда просечну мисао објављује министар: „Ми немамо бомбу, и не треба нам, јер ми хоћемо мир, и остварићемо мир“. С друге стране просечност репрезентује угледан члан парламента. „Ми имамо бомбу, али имамо је само зато што хоћемо мир, и баш с помоћу бомбе ћемо и сачувати мир.“ Прва страна преузима: „А, чули сте експлозију! Да, имамо сад бомбу и ми, и тако је и добро, равнотежа у моћи и престижу рушења, што ће најзад и загарантовати мир.“ Ступа пред микрофон професор, философ. „Смирите се, не бојте се од бомбе! бомба сама собом неће праснути. Човек је зао и неваљао, он је онај у коме је и прасак и пропаст. Али умирите се, стојимо пред конференцијом ...“ Даровитим режисерима конференција и вести прекипи. „Ама требало би једаред да изрежирамо конференцију на Антарктику, тамо куда одлази непросечна храброст и неуморна мисао људи од науке, људи од кооперације, дако једаред и једна конференција донесе један непросечан став или једну непросечну идеју. На Антарктику, конференција ће можда успети да замисли, напоредо, страшну ледену хладноћу, и страшну врелину супербомбе „као у унутрашњости сунца“, како је недавно поручено свету. Можда ће конференција имати непросечну машту једнога великога писца који је недавно писао: „Пакао, то мора бити највећа врелина и највећа хладноћа. Па ко скоро изгори, рај му је да јурне у дед, а ко се скоро смрзне, рај му је да скочи у ватру“. Такво нешто паклено ће настати кад се испали супербомба, и настане врелина као у унутрашњости сунца, и ледена пустош празнине од свега разнесенога и убијенога“... Умирите се, људи, ако још можете да се умирите. Слушајте, обе стране света поручују: „Још није касно! Још може бити мира!“ Можда и може. Простога и једноставнога мира који би, према ономе шта стају лабораторији, и'лаборанти, и материјал за бомбе, стао неколико маријаша, Уз, наравно, неку непросечну мисао.

У ужасу своме свет бежи и од даровитих и од просечних људи, и призива још само велике законе света. Само ту још има ноблесе, правде, истине, и понекад чак и мало хумора. Поред закона равнотеже, закон аналогија је један од најзанимљивијих. Начело аналогија у природи каже: „Сви односи се редукују на један основни“. Подаци су ту понекад невероватно чудни и дивни. У једном од раскошних минералних кристала — тако нас је учио један фини професор који се већ одавно у своме пепелу смирио — дијагонални односи истичу бројеве 8, 16, 32, 64. У музици, цела нота се ситни у четвртине, осмине, шеснаестине, тридесетдвојине, шездесетчетвртине. А ових дана читамо: да се при расплођавању једне ћелије у више, место четири младе ћелије код релативно велике зооспоре, може расплођавање код других једноћелија ићи према бројевима 8, 16, 32, 64. М све то без икаквих плагијата, него по импозантном закону о аналогијама у природи. М тако, идући за тим законом, можда смемо рећи ово. Кад се сударе две половине света, то је, у основи, као кад су се оно судариле биле флоте енглеска и шпанска, или кад су се сударили градићи Фиренца и Сијена, или кад се сударе две љуте жене од којих је једна, можла и обе готове да саспу витријол у очи супротној страни. Па онда» Може нео-

ЖавА