Naša književnost

О ЕУ ПА а ум ои.

ПА Не

животиња се пре човека застиди од онога што човек ради. Један наш песник ваписао је, не сувише давно, песму, и у њој целу једну покрајину, са више стотина хиљада људи питао: „Зар ви немате стида2“ не осећате шта је срамота2 Ту песму ми и данас знамо и помињемо. Хладан рат великих народа и великих сила испустио је стид из реквизита. Ни у четири ока, ни јавно, нико никоме да се пожали да га стид пече... Ништа се без старих Грка и Римљана не може када год треба непросечно мислити и непросечан став заузети. У ономе свету, Римљанка одговара за свој живот на земљи. Каже да је знала шта је то стид и страх од стида; иначе, „страх од неких судија није ме могао учинити бољом“ („пес розат теНог ји4сј5 еззе те“ — Проперције.). А у Грчкој, Диоген, био је обичан човек, али врло необичних особина. Диоген је натерао стид у образ Великом Александру, остварио простим начином хумано дело скрушавања охолости. Додуше, у Великом Александру још је било стида. „Кажи шта хоћеш, шта желиш да ти учини Велики Александар. Хоћеш ли благо, чин, силу да заповедаш, да прстом не макнеш а други све за тебе да уради Хоћеш ли народу твом да нешто учиним, да му нешто дарујем, да се за њега негде осветим2“ Диоген благо погледа Силнога и Лепога, и сјајну његову пратњу, и рече: „Хвала. Само ми се малко склоните са сунца“. Александар Велики, ученик Аристотелов, није на то побеснео, него је тамно поцрвенео и заћутао. Можда је непросечни став Диогенов кренуо у ученику Аристотелову неку непросечну мисао. Он је у историски крупној мисији својој имао да изврши о чему никада није могао сневати: да се склони некоме са сунца, и учини му тако услугу и добро. Од Александра Македонскога остала је свету фина силуета лепога младића који, тако су нас учили, да није млад умро, завладао би светом. Да ли би био племенит окупатор2 да ли би освојеном свету даровао мир, склонио му се бар са сунца и из тишине2 — о томе се не говори, сигурно и не мисли.

Штоф у историји, како напоменусмо, један је. Данас је сасвим тако као после Француске револуције: место мира, распаљивање даљих борби и ратова, устанци ради ослобођења и еманциповања народа и држава. Преварио се мудри тадашњи енглески министар спољних послова кад је, по завршетку револуције, рекао: „Е сад ћемо имати петнаестак до двадесет година мира.“ Дошло је отприлике толико година ратова. Но, сем ратова, дошло је још нешто: цео свет (у оно време Европа) поделио се био у два табора, у супротне идеологије, које су се вукле надземно и подземно до велике Руске револуције. А после те револуције, исто: место мира, распаљивање даљих борби; ратови дипломатски, војни, грађански, хладни и врели; устанци подјармљених; и опет раскол света, сада буквално целога света. Два се табора узајамно оптужују да не знају шта је демократија, да не знају шта је хуманизам, да су покретачи рата, да неће мир зато што без апсолутне надмоћи и превласти не умеју уопште да замисле смисао живота. Крв пију једни другима на памук: сазивају се и састају у конференције ради оне просто биолошке: да део агресивних снага мора прећи у кооперативне снаге; а кад се растану, забрује новине и усмена пропаганда од оптужаба оне друге стране, и због нужде ове стране да приђе прављењу супероружја и планирању суперпропасти. За дивно чудо: док је сав људски род даровит, високи политички директори, манипулатори историје, магуси који могу спржити свет — говоре просечне речи, мисле просечне мисли. Ако имате добре уши, и одмакнете иглу на Радију мало произвољно од прописанога, ви чујете,

5 Књижевност

тенис ма Ле

парну

парни

див

сам ла:

етар ти ват: и

ара: