Naša književnost

Један живот у овом времену у 5

ж ж

Млади Ролан није имао корена у свету, већ у идеји о свету. Свет који су натуралисти били упростили изгледао му је баналан и плитак. Идеали прошлости, богови, били су мртви. На њиховом месту остала је празнина. Тако је осећао. У истој кући у којој је полазио школу, у улици Улмској, поучавао је једно ново поколење. Предавао је историју уметности. А учио је и преданости и пожртвовању. Писао је драме свога веровања, фрагменте револуционарног позоришта и велику књигу европске заједнице и братимљења немачко-француског духа: Жан Кристоф. Пошто није могао да нађе издавача, његова су дела излазила у „Саћегз де Та Сшпхате“ Шарла Пегиа. Од 1904 до 1912 излазили су делови Жан Кристофа. Н 1914 прихватила је пушку једна генерација у чијем је васпитавању и он суделовао. „Ми млади живели смо у знаку добровољног служења. Та реч, која је господарила целим Толстојевим духовним животом... Жан Кристоф и са њим Пеги, уз мистику година Драјфусове афере, допринели су да се окружимо бедемом људских обавеза и моралних дужности... Наш идеал је био добровољно служење. Озбиљно на ствари било је то што је та лекција допринела да се године 1914 од нас створе поданици по својој вољи...“

То је трагедија о којој Жан Ришар Блок говори У својој књизи „Судбина века“ (1931).

1915, Жан Кристоф и Оливије, на Марни, у Арденима и пред Верденом, стајали су један против другог. И убијали су један дру-

гог. Јер су више служење идеји човечанства заменили служењем својим нечовечним пороцима.

“

Жану Кристофу, Немцу, и милионима њему равних, довикује Оливије, претставник француске омладине: „Ево наших руку. Упркос лажима и осећањима мржње, неће нас оделити. Ви сте нама потребни, ми вама, за велику ствар нашег духа и љубави према народу. Ми смо два крила запада. Ако се једно скрха, ни друго неће летети. Нека дође до рата! Ни рат неће раскинути стисек наших руку.“

И рат је дошао. Руке су се раздвојиле. Куле од хартије пуне лажи и мржње израстале су из европских штампарија. Наука је служила смрти а поезија јој певала химне.

- __У дубокој тишини крвопролића, говорио је Ролан. Глас је био усамљен, али се далеко чуо кроз маглу пометње. Јесу ли разум Дон Кихота, Кандида, заблуда Пер Гинта у вечитом тражењу, побуђивали сомнабулске "беседе Роланове» Мржња је корачала Европом.