Naša književnost

ах

88

#

Своју анализу Галогажиног стиха Пухало завршава следећим закључком:

„Кад бисмо покушали правдати овакве и сличне стихове, до чега бисмо дошли» Дошли бисмо, наравно, до теорије да пјесма „говори осјећању, а не разуму“ и да је према томе, „музика главно, а смисао споредно““.

Ја, наравно, не мислим да „правдам овакве и сличне стихове“, а још мање да заступам било какав модернизам и теорије да песма „говори осјећању, а не разуму“. Али бих желео да укажем на једну чињеницу: ни једна од тих „теорија“ не заснива се на употреби бесмислица и глупости. Стихови Пола Верлена, на пример, од кога потиче поставка „музика пре свега!“, којом се Пухало послужио, нису никакво „бесмислено титрање ријечима“; када он тражи „песму где се одређено здружује са неодређеним“, он тиме не пледира за бесмислене и нелогичне стихове, и њега Пухало не би никад могао да ухвати у замке своје формалнологистичке анализе као Галогажу.

Чињеница да таквих „бесмислених титрања ријечима“, нажалост, још увек има подоста у нашој поезији младих, да је она једним својим делом још увек, како је говорио Маркс, у стадијуму „неодређеног и безоблично узвитланог чувства“, да млади песници често још увек не располажу најнужнијим, елементарним знањем, почев од најосновније логике па до умешности у грађењу риме, требало би да буде опомена понеком критичару, јер за све то и он сноси свој део одговорности. Уместо што се исцрпљује у дидактичким проповедима и у детективском трагању за „модернистичким застрањењима“, он би корисније послужио младим песницима ако би им помогао, колико је то у његовој моћи, да науче свој песнички занат, и учећи га да сазнају и присвоје „човечји смисао“ у разнородним и пространим областима уметности, оне неизвитоперене, аутентичне уметности, која „одговара читавом богатству човечјег и природног бића“.

Зоран Мишић