Naša književnost

ДР 5 РЕН НЦИ Р

Исповест на повратку 219

8%

И мали кров ко капа шуме, са танком пртом плавог дима, како ли тек бескрајно уме сву крв ватром да обузима.

Кроз глад по свету, реко у пени, кад се на очи само гар јавља, обсле твоје биле су мени

бели сан што се вечно обнавља.

Само је таква чежња довела

дан блиски када се песма чула није у рату обала бела

под тамом олова потонула.

Ако ме живот целог завеје стићи ћу и ја до меког клена, под сунцем које нас мирно греје сад ходам тихо, ко успомена.

И довољан је тај дрхтај жбуна што прође кроз њега ветар с вода да ми пробуди грак плотуна

и смирај минулих непогода.

Не мисли никад да нема лека у завичају под граном малом, љубави силна родна ће река

да ми истопи тугу под валом.

Драг ми је смех и биљка и пламен, о земљо драга, сјај овог лета одрониће ми са усне камен

ћутње која је тежа од света.

Па ћу ти, земљо, благо изрећи љубсв која ме одавно слама.

Земљаци драги, у тихој срећи сву моју нежност поклањеом вама.

.

Многе су стазе пале крај ногу, како да срце крваво смирим, завичај цео проћи не могу, већ као стабло руке ширим

и шапћем као сво лишће пало — еј ниска селс и домовино, има у вама сјаја помало

што плени душу и вид, ко вино.