Naša književnost

Хроника

Или у другој песми:

Српска бригадо, наше чедо драго, хрватска мома вечеру ти спрема. Дој, бригадо, ко се, душо, надо да ћеш нам пругу градити до Сријема!

Или: пробудит ћемо планину још ове ноћи, бато!

Да ли Ватрослав Мимица види то наличје медаље, да ли он упозорава Весну Парун да се на супротној страни од естетизације (сунцокрета, препланулих руку итд.) налази вулгаризација („погибох, жива била, стани мало!“), са којом престаје свака поезијаг Али како би критичар уочио тај, заиста не мали проблем, ту увек присутну дилему, када за њега постоји само једна дилема, само једна алтернатива: „сунцокрети“ или „грандиозне панораме са Пруге“, „велике“ или „мале“ теме! Служећи се том формулом, која унапред искључује сваку поезију „сунцокрета“ „препланулих руку“ итд. он није у стању да уочи једну једноставну и очигледну чињеницу: да су стихови Весне Парун о сунцокретима и другим „ситним и личним темама“ (међу које спада и један део песама о Прузи) бољи, уметнички зрелији и искренији од стихова о „грандиозним пеизажима“ и другим „великим“ темама. Свакако да у томе није никакво преимућство поезије Весне Парун, али је то истина, и њу треба рећи. И зато што је тако, што код Весне Парун још увек преовлађују те тзв. ситне и интимне теме, не треба на силу тражити добре стихове у њеном циклусу песама са Пруге (иако их и ту има), а превидети или оспоравати истините уметничке квалитете других њених стихова где се о прузи не говори.

Ватрослав Мимица је исправно уочио да у стиховима Весне Парун нема „довољно интелектуалне дубине и потенцијала“. Али то отсуство мисли није изражено у њеним, како Мимица вели, „лирским рефлексијама“ о земљи, о старости, детињству итд. Те „лирске рефлексије“, за које критичар каже да „нису облик пјесничког доживљавања стварности који би одговарао Весни Парун“, претстављају у ствари облик у коме се досада највидљивије и најснажније испољио њен таленат. Свакако да је та лирска рефлексија заснована на такозваним општим местима: детињство, старост, земља, па и љубав, све су то „општа места“ поезије. Многи песници (Виктор Иго је можда најизразитији

пример) писали су такву поезију „општих места“, поезију искрену и надахнуту,, ~

богату у сликама и метафорама, али којој је недостајало интелектуалне дубине. Међутим, код свих тих песника, па и код Весне Парун, сиромаштво мисли видљивије се испољава тек онда када се удаље од тзв. општих места, од лирске рефлексије, и приступе сликању појединачних, одређених и конкретних доживљаја и збивања.

Песници који негују тај род „лирске рефлексије“ (уколико је овде такав термин на своме месту) најчешће се служе контрастом и антитезом, тј. оним формама које су најтипичније за романтичарску поезију. На антитези и контрасту (такође и на хиперболи) може се рећи да је у целости изграђена песничка мисао Виктора Ига. Тим изражајним средствима, која заиста пружају најразноврсније и готово неисцрпне могућности обликовања песничких слика,

+ ж г = #

љераљ- аЊЕ.

4

са ва

МАГ ЗрЈЕ за

и

а Ава ока

#

Мр и

ју

па авва

ли А ава у

се Фе