Naša književnost

254 Књижевност

Та тамбурујућа, монотона, молитвена интонација, тај побожни библиски тон, та љепљива грађа натегнутих метафора, та лирска рефлексија са старачком позом“...

· „Препуштајући се „чистој“ емоцији она (Весна Парун) зна да скине „бране“ разума и да се препусти бијегу пјесничких идеја и надреалних слика:

Окупај росом очи снене,

и ватром звијезда, чело умиј. Љубиш ли ноћ ил љубиш мене У тихој ноћи шума шуми“.

.. На другом мјесту: Некад, у јасне вечери дјетињства, кад гледах прво блистање са свода, у моје зјене росније од листа удомила се бескрајна природа.

И мишљах у свом безазленом духу, да људи расту тихо попут биља.

... Ради се ту о малограђанској недисциплинираности пред животом, о једном псеудобунту који је сам себи сврхом: тежити за нечим нереалним ... итд.

Дуг би то посао био расправљати са Мимицом о сваком од ових стихова. Ја бих рекао само једно: човек који би за Весну Парун сазнао први пут из ових Мимициних примера имао би довољно разлога да се обрадује своме открићу и нађе довољно истините лепоте и у ових неколико стихова. Тешко је, заиста, веровати да ти стихови критичару ништа не казују!

Многе од ових констатација, свакако, у суштини су тачне, иако су једностране, упрошћене и изражене неспретно, у неком „псеудо“ афекту, који може само да омете темељну књижевну анализу. Истина је да у наведеним стиховима (који нису ни „лажни“, ни „банални“, ни „нешто што није пјесма“, нити су са њих скинуте „бране“ разума) има и „естетизације“, и утицаја Тина Ујевића (кога Мимица једноставно ликвидира констатацијом да „спада у одређену епоху друштвене предхисторије“, чиме уствари ништа није речено), и „неинмања довољног смисла да се разгледа истина и стварност“ итд.

Али ево како изгледа један други тип песама Весне Парун, који Мимица није запазио у своме чланку, где нема ни „естетизације“, ни „малограђанске недисциплинираности“, ни „псеудобунта“, ни „молитвене интонације“, ни „тежње за нечим нереалним“, али које заиста претстављају нешто што није песма;

Данас ми срце мира није дало,

тијесно ми било на јастуку моме,

и уз књигу ми сједит додијало, те узех Лику, да се такмим с њоме.

Еј, узех Лику да се такмим с њоме, ал Лика, сестро, у такми немила. Еј, мила мајко, тешко роду твоме; рашта ме није Лика породила!

Личанко, горо зелена, водо ладна, погибох, жива била, стани мало!