Naša književnost

Хроника : 259

Ми номади, и ми говедари, изучили смо девет факултета.

И сад нас тару државничке мисли, и глава нам је свјетлуцава мрежа.

Откуда потичу ти опори и нескладни акценти у понеким песмама Весне · Парун> Свакако да се у њима крије и сиромаштво мисли, и отсуство знања и интелектуалног рада, и непознавање живота. Весна Парун је у праву када вели у једној својој песми: у -

Ја Босну знадем као што је знају читанке дјечје, дрворези стари.

Истина је и то да она није у свим песмама „осјетила у искреном лирском захвату тло наше земље, упила се чвршће у ово наше догађање“. Али да ли је тсправно на основу свега тога закључити, као што то чини Мимица, да Весна Парун нема „довољно смисла да свој интимитет у цијелости посвети судбини човјека и друштва, да према томе нађе радост и задовољство у свакодневном аактивизму и борби“2 Да ли критичар има право да тако олако доноси суд о „интимитету“ песника, о његовој привржености човеку и друштву, о томе да -ли песник налази или не „радост и задовољство у свакодневном активизму и "борби“2 Да ли стихови Весне Парун пружају довољан материјал да се састави "таква једна једнострана и упрошћена карактеристика о њеном „интимитету и „политичкој усмјерености “2 И шта то у суштини значи „упити се чвршће у ово паше догађање 2 Такве реченице о упијању, сажимању, прожимању са натшим догађајима, које су честе у нашој критици, постају мало по мало све апстрактније и на крају престају ишта одређено да значе. Претпоставимо да то значи да је „упијање у догађаје“ ствар песниковог „интимитета“, његове искрености, његове привржености човеку и друштву, „осећања радости и задовољства у свакодневном активитету и борби“ итд. Али да ли „упити се у догађаје“ само 10 значи, и да ли је то довољно да се створе „обрасци лирског одраза наших дана“2 Такве претставе о упијању и прожимању са животом помало личе па старе теорије о инспирацији и о интуицији: довољно је да је човек „надахнут“, да „широко отворених очију“ гледа око себе, и пут до лирског одраза наших дана већ је пронађен. ==

га РР Езаа

Ре рафинај Ко ава оде ие мдаг а

де меље

А а

Мимица, истина, наглашава да уметничко дело није плод „интуиције“, већ је оно „плод једне интегралне личности, која има свој одређени рационални и емотивни живот условљен друштвеним околностима“. Али он ту интегралну личност још увек види упрошћено. Говорећи о потреби „да умјетник одгаја И своју личност, да је помиче напријед у цјелини, да је оплемењује и богати проучавајући напредну друштвену тенденцију“, он закључује:

>

ПА не пари пре: аи два

„То је пут до истинског умјетничког одражавања нашег херојског времена, пут за који не постоји рецепт, али пут који није тешко наћи, ако

се широко отворених очију гледа данашња изградња соција-лизма у нашој земљи“.