Naša književnost

Књижевност

266

мљивих, незгодним и рогобатним кованицама зачињених стихова у романтичним сценама погибије Милана. Рекло би се готово да је Лаза Костић, осећајући и сам неуверљивост и празну патетичност ових стихова, покушао да их спасе чинећи их необичнијим.

Таквом, неједнаком, час мутном, час једноставном, час кићеном Костићевом тексту режија (Мата Милошевић) пришла је са пуним осећањем мере и поштовања за писца: измена је било минимално и то увек на корист јасноће комада, језика и стиха. Веће отступање од Лазиног текста учињено је пребацивањем двеју сцена у другој појави трећег чина чиме је радња добила логичнији ток.

Далеко веће тешкоће претстављала је за режију садржина трагедије, нарочито њена романтична страна. Постављајући на сцену „Перу Сегединца“ режија је, бирајући између те две гране Костићева дела, морала да одлучи којој ће се приволети и разумљиво и оправдано одлучила се за реалистичку. Међутим, романтичне и мелодрамске слабости „Пере Сегединца“ испреплетене су са његовом реалистичком потком, а њих је толико, и то не само у стиху и језику него и у самој радњи, у заплету комада да их је било немогућно уклонити. Отуд се и пред режију морало поставити питање: да ли претстави дати озбиљан, историско реалистички оквир и стил или их играти као романтичне трагедије, на начин којим су Костићеви и Јакшићеви комади играни код нас крајем прошлога века. У тој недоумици режија се, чини нам се са правом, решила за средњи пут. Кад изразито романтичне и мелодрамске сцене није било могућно избећи без директног изневеравања писца и комада, режија се одлучила да покуша да смањи зло истичући историски и друштвени садржај, а стишавајући романтичне акценте и гурајући их у позадину. Да ипак не би дошло до оштријег диспаритета између романтичних и мелодрамских сцена и сцена које делују реалистички, режија је настојала да, уза све ублажавање, комаду ипак даде херојско романтични оквир који је, уосталом, био ближи писцу и боље одговарао његовим стиховима и да на тај начин помогне да се херојски гестови, заклињања и националистичке тираде боље уклопе у основни текст комада.

Мата Милошевић успео је да реши и овај тешки задатак и претстава „Пере Сегединца“, какву смо је видели у Југословенском драмском позоришту, имала је заиста нешто од озбиљности и тежине класичне шекспировске драме, иако зачињене многим романтичним шилеровским елементима. У претстави није било никаквих нарочито инвентивних, импресивних и привлачних места — у целини она је давала утисак озбиљно схваћеног и добро решеног задатка, успела је да постави на сцену један старински комад, на начин који гарантује да ће се комад одржати на нашим сценама и опет ући у наш живи, актуелни позоришни репертоар, учинила је комад толико занимљивим да се са интересовањем гледа, успела је да очува тежак и за нас необичан Костићев јамбски стих и уза све то није изневерила писца и његово време што све заједно није био ни мало лак задатак. 3

Режији би се ипак могле учинити и неке замерке. Прва се односи на декор и костиме, јер је баш у „Пери Сегединцу“ до екстрема дотерана пракса наших најугледнијих позоришта која су, у жељи да се одвоје и разграниче од модернистичког начина решавања сцене и у тежњи да се и на тај начин што више приближе реалистичком позоришту, претерала са декором и, настојећи да све