Naša književnost
Хроника 267
материјализирају на сцени, заборавила да је позориште — позориште, а сцена __ сцена и да и једно и друго не могу да буду стварност већ треба само да дочарају стварност. Таква, рекли бисмо натуралистичка режија, уствари често удаљује сцену од стварности, одвлачи пажњу гледалаца од глумаца и текста и испада из стила игре. Претстави „Пере Сегединца“ давали су на махове стубови, позлата, масивно и тешко дрво, шаренило костима и свила, карактер нечега оперског и најзад скучили (нарочито у првој слици) и иначе узани простор позорнице, а сметали су и глумцима који су се тешко сналазили под теретом костима и огромних перика.
Друга замерка тицала би се стила игре који је у целини добро нађен али није увек био уједначен и на истој висини. Митрополит Вићентије и Чорба, капетан милиције, играни су на пример у стилу различитом од оног на који !е игран Пера Сегединац и његова кћи Јула. Трећа примедба тицала би се стиха и његове дикције — он није увек био јасан и казиван је на разне начине: другачије га је говорио Миливоје Живановић, а другачије Марија Црнобори, на један начин Лауренчић, а на други Танхофер.
Миливоје Живановић, одличан у масци, дао/је врло импресивног Перу Сегединца, старину, ратника, који ужива поштовање своје околине и који је, као централна личност драме, заиста и централна личност на сцени. У целој његовој појави и игри било је нечега тешког, марцијалног. Он је и стихове казивао добро, успео је да срећно преброди најслабије место Костићевог комада, сцену у другом чину кад се у Пери Сегединцу дешава прелом после трагичног завршетка двобоја и погибије Милана Текелије, његовог несуђеног зета и — само је каткад извесно претеривање у тону и гесту потсећало на романтични начин игре у српским позориштима крајем прошлога века.
Мару, Перину жену, играла је Нада Ризнић осећајно и са много мере. У лику који је остварила било је и искрености и стила, људског достојанства, поноса и забринуте, дирљиве мајчинске љубави дате културно, без претеривања.
Вићентија Јовановића, распусног митрополита српског, играо је сигурно и суверено Виктор Старчић, који је овом улогом опет забележио успех. У његовој игри није било ничег карикатуралног али је помало груби реализам његове игре у извесној мери одударао од донекле стилизоване игре Живановића или Ризнићеве.
Матулу, Вићентијевог помоћника и повереника будимске општине, чиновника који се однародио и продао за плату, дао је рељефно Ј. Рутић коме би ипак требало саветовати да се огледа и у другој врсти типова како би се отресао извесног шаблона (смејање танким гласом, трљање руку, трапав ход) у који је запао играјући обично затупасте, помало смешне негативне типове.
Јулу, Перину кћер играле су Марија Црнобори и Вера Хрешчак. Марија Црнобори, чијој су игри ближи психолошки компликовани ликови са унутарњим проживљавањем, унела је нешто нервозно и грчевито у иначе кристално чист девичански лик Јуле. Глумица јаких изражајних могућности, она је донекле успела да изиђе из свога „фаха“ али се у тој, иначе солидној игри, па и у необично потресно датој сцени над мртвим Миланом, осећају још трагови борбе са улогом. Вера Хрешчак, глумица са знатно мање искуства, играла је улогу једноставније, више спољњом глумом. Тиме је, може бити, била ближе лику какав ми верујемо да је био у пишчевој замисли.
1Љ
|. а аи
5
ба. рог
пе за
1
ме
чај 5“ ара. а
о.
~ а и о СК
си. а
па
аи | ера за
АУ