Naša književnost

276 Књижевност

планинама, у сукобу с тим малим, али најнеопходнијим човеком на земљи, што рељефније оцртао крвави бес фашизма.

До које су мере фабула, заплет и структура филма „Велики диктатор“ на великој висини и колико је фабула уметнички блиска истинском животу, доказује и драматуршки склад који је у филму постигнут. Да је фабула била лажна, како то жели да претстави Лејтес, Чаплин не би могао да, и поред различитих метода комичног примењених у „Великом диктатору, усклади делове филма у којима се појављују ликови злогласних историских личности — за које је употребљен метод памфлета и гротеске, са деловима у гету, у којима је Чаплин задржао свој лик малог и неспретног човека, за које је опет употребљен ранији метод унутрашњег и спољашњег комичног.

Али, ако се ништа не може замерити фабули, заплету и структури филма „Велики диктатор“, његов крај, начин како је тај крај решен не може да одоли критици. Мислимо нарочито на говор од шест минута који држи Шарло берберин пре самог завршетка филма, збацивши маску свог двојника Хинкела.

„У народу је садржана сила, да ствара машине, сила да ствара срећу — каже Шарло берберин. — „Борићемо се за свет изграђен на разумним принципима, у коме ће наука и напредак обезбедити општу срећу“. Обраћајући се жени коју воли, он с одушевљењем, оптимистички узвикује: „Хана, облаци одлазе! Кроз њих избија сунце! Ми излазимо из мрака на светлост. Ми улазимо У нов свет, у коме ће бити више среће, у коме ће људи бити изнад грамзивости, мржње и свирепости. Човекова душа добила је крила и моћи ће, најзад, да лети. Она лети ка ведром сјају, ка нади која светли теби, мени, свима намас

Тај говор, који, као што се из цитираног дела може видети, одише 32вршним сентименталним оптимизмом, типичан је пример апстрактног хумани“ зма, који се, упркос све прогресивности, провлачи кроз Чаплинове филмове. На крају филма „Велики диктатор“ он је нарочито упадљив. И овде се можемо · запитати: где је указивање на решење, где је макар тек и нагласак једне конкретне, реалне перспективе. Питање утолико пре заслужује одговор што се не ради више, као што смо то већ напоменули, само о судбини Чаплиновог „малог човека“, него о судбини човечанства.

Филм „Мопсчеиг Мегдош“ појављује се 1947 године, дакле скоро шест година после „Великог диктатора“. „Мопчјешг Мегдоц“~ је први Чаплинов филм у коме се његов главни јунак не појављује више у својој познатој маски. Тиме је Чаплин донекле и делом потврдио изјаву коју је дао десет година раније у свом чланку „О немом и звучном филму“:

„Кад бих почео говорити — рекао је Чаплин — мој би се ход морао потпуно променити. С првом мојом речи мој уобичајени изглед престаће да буде универзална фигура која је постала толико разумљива гледаоцима целог света, како у Америци тако и у Европи, или негде у Абисинији. У говорном филму морао бих створити лик Американца или Енглеза, или претставника било које друге одређене земље.“

И заиста, у филму „Мопзјешг Мегдој“, који је, строго узевши, први прави говорни филм Чарли Чаплина, његов главни јунак није више Шарло, универзална фигура неспретног и злосретног „малог човека“, него господин Верду. Господин Верду је послован, уредан, енергичан човек. Он је уз то сентименталан, воли цвеће и лепе песмице. Пажљив је и нежан према животи-