Naša književnost

11

Хроника

њама, ни гусеницу не би згазио, добар је муж иако му је жена обогаљена, добар је отац и вегетаријанац је. Али, господин Верду заводи и убија богате жене. Он то не ради из садизма или неке друге перверзије. Не. Он је од тога начинио своју уносну професију, свој „бизнис“, јер друкчије не би могао да зарађује онолико колико му је потребно за издржавање породице. Тако се Верду појављује као методични буржуј који срачунато прибегава убиству, сматрајући га за уносну професију. У лику господина Вердуа Чаплин, писац сценарија, дао нам је претставника данашњег буржоаског друштва. Верду је продукт тог друштва, његово чедо.

Господин Верду може да буде и нешто више. Он може да буде схваћен и као симбол данашњег капиталистичког света.

С друге стране, господин Верду је мали банкарски чиновник који је таворио у животу. Неких 25 година је Верду верно службовао и доживео да буде отпуштен из службе због привредне кризе. То је тежак ударац за осетљивог, углађеног човека који је веровао у успех марљивог рада и огромно полагао на оданост својој фирми.

Верду се, дакле, појављује и као жртва буржоаског друштва.

Верду се не пита који су социјални разлози за такву велику неправду, већ „а рпол“ сматра да кривица лежи у њему самом. Он сматра да је крив зато што није благовремено схватио да у његовом друштву „пас уједа пса“ и да је „нож увек под гушом ближњег“. И ако неко хоће да проживи у том друштву, он мора да буде спреман да поступи немилосрдно и смело.

Верду се, дакле, појављује и као хладан, циничан резонер.

Вердуова немилосрдност и смелост, сви његови велики ризици били су, међутим, узалудни. Његова многобројна убиства нису му донела ништа више него што су му донеле дуге године рада иза банкарских решетака. Могло се очекивати да Верду сада малакше; могло се очекивати његово кајање, грижа савести, и томе слично. Али, Чаплин бескомпромисно наставља започету тему. Верду закључује да је његова највећа грешка била што није радио у већим размерама, што није трговао, као други, с муницијом и са далеко већим бројем људских жртава, и на крају узвикује: „Цифре опраштају грехове!“

Пред смрт, Верду не признаје законе по којима хоће да га суде, а свештенику који долази да га исповеди он оштро каже да се помирио с богом, али да је у свађи с људима који су покрали земљу у којој има довољно свега за свакога.

Верду, дакле, разобличује капиталистичко друштво.

Околност да се Верду појављује у филму са неколико планова, час као претставник дејствујућег буржоаског друштва, час као жртва тог друштва, час опет као хладан, циничан резонер, а час као човек који хоће да _разобличи капиталистички свет, та околност замршује „однос гледаоцу према главној личности и чини филм донекле нејасним.

Па ипак, Чаплин је у „Мопчјешг Мегдош“ повукао трансверзалну линију кроз читаву структуру америчког друштва и разоткрио велике противречности између толико хваљеног буржоаског идеала и бружоаске стварности. То се у америчком друштву тешко постиже у било које време. У данашњем времену то заслужује признање.