Naša književnost

10 Књижевност

а на завршетку је туробна слика његове смрти под плотуном жандарма. |

Ранковић је сличним поступком који је Игњатовић спровео у „Васи Решпекту“ да осветли личност Васе Решпекта објашњавао личности Ђурице. Он не даје у Ђурици синтетички лик хрволока хајдука. Читаво излагање живота и судбине Ђурице у роману личи на пледоаје у коме се покушава да покаже како су околности учиниле једног младог, здравог човека, који би могао бити лоштен а радан, злочинцем. -

Ђурица је у роману заљубљен у девојку онако исто као што су се заљубљивали сеоски момци у Веселиновићевим приповеткама. Девојка Станка у коју је Ђурица заљубљен сасвим је други тип него онај познати кротки, искрени и покорни Веселиновићеве девојке. То је делија девојка. Она је слободна, самостална, срчана, неустрашива, својевољна. То је девојка без страха. Са секиром у руци убија курјака, а ноћ прележи у шуми да би се обрачунала са утварама које муче сујеверне сељаке. Њој импонује мушкост, храброст Ђурице и фама о горском цару коју шире Ђуричини јатаци. Она напушта породични мир, прати Ђурицу, потуца се с њиме по шумама, излаже се опасностима и потерама. Она је такође плаха природа, па када јој је Ђурица нанео увреду издала га је властима.

У Станка је нова личност у српској прози. То није више ни она патница девојка као што је Аница код Игњатовића која као сенка прати Васу Решпекта, то није ни патријархална девојка српских сеоских прозних писаца која за сваки корак у животу тражи блатослов од родитеља. То је девојка јаке индивидуалности и била би један маркантни сугестивни лик наше жене да није стављена у мрачне и злочиначке услове хајдучије и разбојништва. Ранковић је изабрао две најснажније природе у селу да би њихова судбина била што дубље импресивна. ·

Тешко је објаснити прилажење Станке хајдуцима када јој је било познато каква је судбина очекује. Њен тип не одаје такву „лакомисленост да учини судбоносни прелом у животу који личи на самоубиство. Објашњење је само у њеној пркосној својеглавости и самосталности која не преза ни од чега. Уз то и у подавању фамчи која је кружила око „горског цара“. По Тодоровићу та фама је била сугестивна за сеоски женски свет. Он прича ово:

„Кад су хајдуци усред бела дана у великом и многољудном селу Ратарима, овде у нашој смедеревској Јасеници пљачкали чичаТеодосија десила се ова сцена.

Ту око чичине авлије бејаше се искупило читаво јато женскадије, понајвише младих девојчића, које су преко плота гледале шта се у чича Теодосијевој авлији ради. Бркић хајдук навикаће тада на њих:

— Вуците се одатле! Шта сте се ту накупиле.