Naša književnost

«Светолик Ранковић и

— Немој нас, чича, дирати, очију ти. Само да вас гледамо! Мило нам је да видимо како сте лепо обучени и као ружани! а убио нас бог, ако коме год што кажемо за вас“... ; 5

Код хајдука су се налазиле везене мараме верних јараница и посестрима с посветама у којима су апострофирани „горски цареви .

Ранковић је реалистичком снагом удубљивања у човека приказао Ђурицу у шуми као вука који је стално у стопу гоњен од жандармериских и сеоских потера. Ђурица је принуђен да пробија обру"че, да пази на сваки шушањ, да живи животом звери која се узнемири када у близини чује шум људских корака. Ранковић је успео да прикаже реално наличје романтике горског цара. Анархична слобода горског цара је привидна, зависна од газде послодавца који добро склоњен, утопљен и ухрањен скупља сву пљачку у своје руке. „А мисао горског цара да ће бити ухваћен, мучен и стрељан стално је жива, активна, увек присутна, увек је он види на лицу, у очима јатака према коме мора да буде будан, јер није сигуран да га неће на превару за душу предати властима. Живот горског цара у Ранковићевом роману је живот дивље звери која мора кад тад пасти у клопку и добити пушчан метак. И због тога је та звер и крволочна, због тога бездушно уништава људске животе.

Ранковић је, полазећи од поставке да Ђурица се није одметнуо у хајдуке због неке мржње према човеку, поштедео га од онога што је било најсуровије у хајдучком послу. То. је он дао у приказу поступака хајдука Пантовца који зверски мучи жртве. Пантовац је «сличан злогласном хајдуку Митру Косару који се помиње у извештајима са чачанског суђења, а који је опасивао жртве усијаним веригама. Једино мучење извршено од стране Ђурице је оно када забада иглу у нокте јатаку кога је Вујо најмио да га убије. У извештајима које је Пера Тодоровић дао са чачанског претреса има. много суровијих призора хајдучких напада и хајдучких зверстава него што их има у роману „Горски цар“. Ранковић који је искусио један хајдучки зверски напад и у њему изгубио родитеље није ужас таквог напада пренео у роман. Он је био обузет много више осветљавањем у роману живота и судбине хајдука Ђурице, него описима хајдучких недела и злочина. Мако је третирао највеће зло од хајдука, Ранковић је хтео да се уживи у судбину младог човека који се ода "таквом варварском позиву. Он је с једне стране хтео да скине. романтичарски ореол са горског цара, да покаже његову стварну беду и ништавило, а с друге стране да продре у душу човека који је у разбојништвима и злочинима погубио свој људски лик и све људске вредности.

"Један од најдраматичнијих описа хајдучких напада у роману је онај у коме се приказује погибија зверског крволока Пантовца. Но и ту је Ранковић у знатној мери забављен личношћу Ђурице, његовим унутрашњим животом са кризама у којима су стрепње: „Само да не буде крви“ и одлука: „Још само ово, па крај“, забав-љен је безизлазношћу живота Ђурице коме повратка више нема.

; 5. =.

а НИША Ур Ј