Naša književnost

312

~

— Хм, сигурно ће искати риба. 'Оће, мајке ми божје. — Сједајте, — понуди нас човјек и помаче се мало устрану,

иако је у хладовини поред њега било. исувише места — Работате,

ловите»

Ово је било први пут да је неко наш посао узео озбиљно и на-

звао га работом. __ Помељара сам познавао из виђења, с црквених сабора. Био је то млађи, онизак и црномањаст сељак, увијек чист и обријан, један од оних ријетких, који се послије женидбе не запуштају, него још низ година иду уредни као момци, јуначки се борећи с невољама које су све теже што је у човјека више дјеце. Никад нисам с њим разговарао нит му се јављао, али на сабору, ако бих стајао или пролазио негдје близу њега, увијек сам осјећао на себи мио пријатељски поглед насмијешених очију и чуо шапат; — знао сам да нешто гокори о мени с простосрдачном искреношћу и топлином, без оне лоше прикривене зависти, којом на селу често прате млада човјека, који је из њихове средине кренуо некуд на школе. Послије тога читав бих се дан осјећао некако пријатно, као умивен.

Сједајући поред њега, упитах га:

— Бога ти, који ти оно би»

На моје велико изненађење, сељак се мало попридиже, пружи ми руку и претстави се:

— Ја сам Станић... Наше су куће тамо горе.

Показао је руком на дрвеће високо уврх кланца; тамо негдје иза њега крио се међу бреговима мален заселак, добро заклоњен од вјетрова и познат по доброме воћу.

— Виђавао сам ја тебе на збору, код цркве.

— Јест, јест! — обрадова се Станић и мало подиже своје кратке црне бркове показујући блиставе здраве зубе. — Гледам ја тебе, па све говорим овијем нашим: Ево видите, наше дијете, у школе кренуло, можемо се с њим поносити сви колико нас је!

Загријан својим рођеним приповиједањем, Станић ме погледа некако нарочито топло и разњежено, па настави као да се исповиједа:

— Богами, кад оно лањске године тебе као нешто покараше, изагнаше те у другу школу, шта ли, и ја и моја матер — обадвоје смо плакали. Ето ти, велим, како нашем човјеку не дају напријед.

Сељаку засијаше и овлажише се очи. Као да је за тренутак досегао ону мјеру узбуђења изнад које престаје разговор, он заћута и узе пажљиво да ишчепркава из ледине углачан бјеличаст пиљак. Снуждих се и ја сјећајући се онога потуљеног и влажног децембароког дана, кад ми је прочитано да сам на годину дана искључен

из бањалучке учитељске школе. Заокупљен успоменама, подуже сам

замишљено гледао у некакав бијел ишаран предмет, упола сакривен испод Станићеве ноге. Та стварчица, стидљиво прикривена, поче ме нешто узнемиравати, нешто је ту било... Најзад се пренух и поново долазећи себи, упитах зачуђено:

— Каква.ти је то књига, Станићу2

аеро раоатави пољ о сл

зидање мода +

гтеаовњела разна нвеиме

| | | | |