Naša književnost

Познаник из Кланца А 5 313

— А ето, занимам се — помало црвенећи И снебивајући се признаде он пружајући ми танку замрљану књижицу заврнутих листова. Била је то некаква стара њемачка граматика с објашњењима и тумачењем на српском језику, неки наш средњошколски уџбеник. На крају је био кратак њемачко-српски рјечник.

"— Охо, па ти то учиш њемачки» — изненадих се ја прегледајући оно двадесетак преосталих листова од негдашње књиге.

— А, није, није то! — пожури Станић с оправдањем чисто растужен — Ја само тако — читам то што је штампано српским словима, а оно друго, њемачко, само гледам. Не знам њемачка слова.

Е Млади сељак поче да црвани као да је ухваћен у какву забрањену послу. Нешто дјечачко, исувише младо, показа се кроз њетове збуњене покрете.

— Читаш само ово на српскомг — чудио сам се ја.

= Само то — скоро шапатом изрече Станић и погледа испод ока у мог Николицу који се нестрпљиво врпољио — Тако, занимам се. Одем овако у млин, осамим се, па читам. Не смијеш горе у селу, руга се свијет. Виде га, вели, шта ће ти то у шакама!

— Да ти је макар каква боља књига.

— (О, налазило се и тога — оживље и развеза Станић задовољан што нас је Николица оставио и отишао да шврља око млина. Била је у Петра Крлике једна књига, стара књига, донио је његов стриц однекле из Србије; било је У њој прича о змајевима, дивовима, о усуду, крилатој баби... Боже једини, што је то књига била. Отво-

риш је, а оно као да се сама чита — лијепо више не знаш за се од некаквог...

Станић се сањарски и занесено загледа у захуктан кашикар — точак свог млинчића, па се прану тек послије неколико тренутака.

— Однио је лањске године један његов кум из Ђурића, па се тако негдје и загубила. Штета. Их, ваљала је вола.

— Како неће ваљати — сложих се ја и већ ми није било до даљег риболова. Све ми је пријатнији био овај усамљени читач.

—А. и код покојног Вука — он је вашој кући као и неки род и код њега ти је било свакаквих књига, све нешто о марвогојству, свињогојство, све овако како се шта ради око марве, око куће и, драги мој... Пробао сам ти тако нешто и ја, па — ти! — знаш ти наш свијет: наруга ти се, преокрене ил ти из пакости поквари, развали... >

Станић сневесељено ућута, замисли се и као да је поново нашао некакву свијетлу тачку убрзо се насмија:

— А, ђаво га однио, у Слатини, код учитељева брата, нашао сам ону књигу од јазавца и Давида. Шта ли ти је тај опет радио, бог га не убиће. Кажу да је тај Давид однекле одозго из Врховине, од Бање Луке. Веле, и сад тамо има његова кућа.

— Има, има, у селу Мелини.