Naša književnost

314 - Е | Књижевност

— Ето ти видиш да има! — обрадова се и сину Станић. — А ја да ком причам, не би ми вјеровао. Е, људи, волио би је видјети, нег да је моје све до мора.

Пред Станићем као да се отвори прозорчић у некакав нов и друкчији свијет, који сав трепери и прелијева се обасјан чаробним сунцем бајке. Сједио је поред мене, разњежен и срећан, заборављајући да се налази на педљу заравни, затворен између двије брдске косе, у тијесну кланцу из кога ће се сунце брзо повући. Његове очи гледале су оно што други, можда, никад видјети неће, а у слуху му се сваки звук и шум преображавао у зашаптан глас књиге, за овога човјека непоколебљиво истинит и тачан.

— Еј, Станићу, Станићу.

Не знајући шта даље да кажем, замишљено се загледах у искрзан врх десне, шумовите стрмени. Високо изнад ње, у вртоглавој дубини плаветнила, лутао је обасјан кратковјек облачак испуњавајући душу немирном сјетом. Куд би се отишло одавде2

— А кад сам био на раду у Сријему — опет се јави Станић, још увијек једнако живо и понесено — даде ми један из кантине књигу „Марино Маринели“. Их, брате што ти је то био... Овако неђељом, по вас божји дан, ја се сакријем под багремове иза канала, па читам, очи ме заболе. Онај дјечак, сирома", добар је био, настрада једном у једној тучи у кантини, дође колиција, трка, преметачина — оде некуд и она књига...

= Прочита ли јег

— Не прочита читаву. И данас ми је тога жао... А послије ја дођем кући, па онако, више у шали, поиздјевам комшијама имена из оне књиге, себе назовем Марино Маринели, а свог стрица, љут сам био нешто на њ, нагрдим с некаквим гадним именом, ал замало то не изиђе на озбиљну ствар. Поче свијет около да говорка да вантазирам, да сам се пошокчио и шта ти ја знам. Зауставише ме једном и жандари. „Чујеш ти, веле, Станићу, кани-дер се ти, вели, беспослица, мог'о би неко зачас напипати подрум под бенаковачком касарном.“ Тер ти се ја, богами, прићута. Ко би међу нашим свијетом... Што год почнеш...

Из тренутне потиштености Станић се поново дизао до неке нове књиге, причао читаву њезину историју: код кога се налазила, одакле је набављена, како је до њега доспјела и, коначно, код кога је данас или како је пропала. Свака од њих била је за њ неприкосновена светиња о којој је причао с узбуђењем као што други сељаци причају о понорима у које су некад скакале дјевојке, о сјеновитим мјестима, старим гробљима, светим водама и чудотворним оздрављењима. -

Наш разговор прекину се тек пошто нам стрма коса заклони сунце и поли нас пријатном свјежином предвечерја. Сјена испуни читаву ниску долину Козина и пође навише, уз коврџаву шикару супротне плећине, која је још увијек ведро отсијавала под невидљи-

заедиаостррномваре за а.

опелу викати ока елисна

по њима и аи тона а ањигљи

паноавдеване.