Naša književnost
320
за стадом идеш, лазином ступаш меко,
буковим хладом, забитом алугом неком, пребрајашг језера, и воде, у корак идеш с плугом, с насипом растеш, с насељем новим младиш и пругом, и пругом...
Шуморе јутра. Пјева сунце. Свуд се стопе руке — градњама тутњи ко у даљ водопади. И вичеш сунцу: погледај шта се ради,
шта се крај мене гради, послушај удар била, ту чежњу дугу, ту снагу што је спила:
— ријеке кроте, стијење тврдо топе,
чама је легла, чаму су у конопе!
И кличеш сунцу: погледај шта се ради о, неће бити глади, и неће бити глади!..
Рашири груди, разведри сиње чело,
Ловћене, зором — над Гором што изгара! Друго се, друго весело коло повело
кад није жица и није зулумћара!
Ти видиш: изнико град (је и расте крај Мораче — ој, пала крај Мораче улица нових јата (коме ли стреме, куд ли ће смјех палата2); бригада бригаду прати — једна се с другом стаче, градови ничу, руде, ко овај крај Мораче,
и битка бије... Шта ли ће од Блата бити,
куд ли ће воде понором болести скрити"
О кад се једном из воде земља јави
хоће ли жито, хоће ли да заплави, -
хоће ли бити над врелом блага скрита
и Црна Гора сита, и Црна Гора сита7..
_ Душан КОСТИЋ
Књижевност