Naša književnost
ЛОВЋЕНУ ПЈЕСМА
Рашири груди, разведри сводом чело, Ловћене тврди, над мирним модрим оком над сненом Боком, над Гором што изгара: — друго се, друго под тобом коло повело, ровова није, и није зулумћара,
ни страве горке, олује, љуте кише
ни мукле туге више !..
Бјеше ли облак, земљом ли бјеше тама,
на куће пусте попали жедни врани;
бјеху ли ноћи кад шанцем туга прама над другом мртвим, по кршу, мекој трави, и да л су муком свијали твоји људи
кад ријеч зори, кад вјера сном заруди; бјеше ли огња, расцвалих рана, боја ил све је спило под тобом, планино моја2
Крви, ох крви!..
Ал сад је згариштем крено живот: младика расте, кровља се обзорјем нижу гдје млини мељу, гдје влатје покошено мирише, плашшћем, гдје снови-курири стижу! Ти стојиш, облачје ломиш, и свуд си, над сваким крајем, покренеш вјеђе: другови моји — шта је, што није боље, гдје шкрипи, шта се снује, дајте — о срцу овом, о земљи нек се чује! Под тобом Гора...осмјех ти даљине здрави, планине зовеш, планине да поплави прољеће ово, да сиђе у плам зоре; ти си над миром убла, дозивљеш све изворе,
У
_
у
МА
нам На __и~
по ЕЦ. Д. _
>
па а АД ђин у а Ла ~. _ -
-пре-ва:
де ~ 6 а
ПРОМИНА