Naša književnost

332 у = Књижевност

Целокупним својим књижевно-критичким делом, на основу конкретне анализе тенденција и смерница појединих личности, покрета или читавих епоха, Лафарг је настојао да докаже, супротно ларпурлартистичким схватањима која су владала, да и уметници врше своју одређену идеолошко-политичку улогу у процесу друштвених борби, као што то врше и сви други јавни раднили, да и њихово уметничко дело, прожето одређеним тежњама и тенденцијама, уствари пропагира, својим специфичним уметничким језиком, одређене погледе на проблеме, људе и ствари које приказује.

Полазећи од „теорије средине“, коју је, по Лафаргу, прва генијално формулисала гђа де Стал, Лафарг настоји да у њу унесе реалне категорије класне борбе, да апстрактну социологију позитивизма замени стварним друштвено-историским условима. „Ремекдело, — пише он, — исто је толико мало „врста чуда... дар божји“ (Иго), колико и маховинаста ружа или теле са две главе. Писац је везан за своју социјалну средину; ма шта да ради, он не може ни да се одвоји ни да се огради од околног света, чијем је утицају непрестано изложен мимо своје воље и упркос себи: било да утоне у прошлост или да се устреми према будућности, он ни у једном ни у другом правцу не може ићи даље но што му дозвољавају услови његовог доба. Кад би Есхил и Аристофан, ти џинови драме и комедије, васкрсли и обрели се у Паризу с краја овог столећа, били би исто толико неспособни да напишу Сардуову Теодору и Лабишовог Најсрећнијег од тројице, као што је Игоу било немогуће да поново напише један од изгубљених делова Прометеја, или Леконту де Лилу да дода једну строфу Песми о Роланду, или ма којој другој древној епопеји. Савременици дају песнику његове мисли, његове ликове, његов језик и његову књижевну форму, и само зато што и песник учествује у људском вртлогу, и што ја и он, као и сви остали, подложан утицајима природе и друштва, он може да схвати и да изрази људске страсти, да проникне мисли и језик свакидашњице и да за своју личну употребу изгради књижевни облик који настаје у свакодневном трењу људи и ствари. Мозак генијалног уметника није, по изразу Игоа, „божји пехар“, већ магични суд у коме се без реда таложе чињенице, осећаји и мишљења из садашњости и успомене из прошлости: ту сети разнородни елементи сретају, мешају, стапају и преплићу да би из њих настало говорно, писано, сликано, вајано или певано дело; дело које се рађа из тог можданог превирања по особинама је богатије но елементи који учествују у њего'вом уобличавању: тако и легура има друга својства но метали који је сачињавају.“ к

Али, даље од тих ипак мање-више основних и општих социолошких разматрања Лафарг никад није ишао. За разлику од двојице својих савременика, Г. В. Плеханова и Франца Меринга, који су, на основу марксистичке теорије сазнања, настојали да разраде и примене концепцију уметности као реалистичког одраза ствар-