Naša književnost

Лафарг као књижевни критичар 333

ности, Пол Лафарг нигде није покушао да продреу уметничку суштину смисла књижевног стварања. То помањкање конкретних књижевно-теоретских основа за једно реалистичко поимање литературе живо се осећа и у његовом критичком методу, и у појединим оценама дела, писаца и књижевних покрета. Образлажући сам залатке историско-материјалистичке критике, Лафарг је узгред писао: „-- књижевна критика није... отужна реторичка вежба, којом се дају покуде и похвале, којом се деле награде за писмене задатке, и где се надуго говори о Добром као таквом, том сјају Истинитог, већ студија материјалистичке критике историје: на мртвим страни-

цама анализатор не трага за лепотама стила, већ за емоцијама_

људи који су их написали и који су их читали.“

Полазећи од таквог схватања критике, схватања које по извесним елементима потсећа на Плехановљеву концепцију, Лафарг није могао, по самој природи ствари, дати увек верну слику уметничких тенденција једног дела или једног писца, јер је априорно, одбацујући с правом идеалистичку естетику, рецимо, Канта или Хегела, одбацио сваку естетику уопште. Анализирајући само класну садржину појединих дела, по њиховим манифестним идејним тенденцијама( као да она одражавају само ауторов свет идеја), без обзира на уметнички карактер одраза стварности у њима, Лафарг је нужно погдегде западао у теновске социолошке једностракости и вулгарно-материјалистичка тумачења. Тако му се десило да је, у сјајној анализи друштвених тежњи Виктора Игоа, потпуно пренебрегао уметничку страну проблема Игоове личности: колико, и у каквом облику, и каквим уметничким језиком дело Виктора Игоа ипак, можда и нецеловито, можда чак извитоперено, одражава стварност његовог доба, или бар неке њене стране. Или, други пример: Зола! Примајући извесне разговетно организоване тенденције у Золином делу, Лафарг заборавља да естетски анализира колико су те тенденције, на који начин, којим уметничким средствима и у којој мери уметнички оживотворене.: Зар познато Енгелсово поређење Балзака и Золе не претставља класичан доказ нужности једне такве књижевне анализе»

Из запостављања, потцењивања или, највероватније, неувиђања специфичности уметности као нарочите-врсте одраза стваркости, Лафарг је такође прибегавао, у тежњи да проникне у класну суштину појединих књижевних покрета, социолошком схематизирању. Међутим, књижевно-историски процеси су крајње сложени, комплексни процеси. А Лафарг је читаве покрете тумачио као просте и непосредне последице друштвених гибања, директно из социјалне стварности. Није ни чудо онда што је његова студија о романтизму, тако богата оригиналним истраживањима и низом. изванредно проницљивих мисли и запажања, доживела у познијим научним истраживањима извесне коректуре баш у својим основним поставкама и тумачењима.

Но све те слабости у критичком раду Пола Лафарга, — последице недовољно јасних теоретских погледа, — не могу уништити

Мања

ПНЕ Ва У ТАВВОВИЈА 4

5 АШ ћа

4 РАИ аи

з 5 25