Naša književnost

|

ЛОВОРИ СА ВИРГИЛИЈЕВОГ ГРОБА

Пристанишна четврт Санта- Лучиа опустела је после последњих бешњења куге и колере. Становници су се повукли неколико улица даље, а тамо где су били њихови станови, подигнути су раскошни хотели за странце, који су из далека долазили да виде весели и егзотични улични живот Неапоља. Уграјани огњеним вином из вино– града на падинама Везува, узбуђено слушају трептаво болно певање уличних певача и овешталу сентименталну песму „Санта Лучиа“.

На пристанишној улици, поред Страда Нуова дела Марина, савијамо у четврт станбених касарни. Уско се приљубљују фасаде кућа. Преко улица висе комади рубља, кошуље, чаршави, бели, шарени, сиви. Жене на балконима разговарају се из стана у стан. Једна девојка са горњега спрата на конопцу спушта котарицу у дубину улице.

Деца се играју. Играју се и одрасли. То се не може видети у опорој крутости Севера. У једној уској побочној улици постављен је сто пред кућом. Шест људи седе око њега и играју карте. Два корака даље, дечаци су запалили ватру: кестени и шишарке питомог бора жаре се на њој. Чиније шире мирис и топлоту.

На рубу улице, чучи један човек. На дрвеном постољу леже хоботнице, изложене за продају. Меко се шири сиво-бело месо. Сасечено на ситне прстене, панирано и печено, тешко ће се препознати то слатко месо на бело покривеним столовима ресторана. Лаки ветар доноси са мора мирис морске траве и риба и меша га са мирисима плодова кактуса, остатака воћа и задахом клоака и мртвим дахом неизветрених станова.

Деца чуче на нагим задњицама на улици. Без чакшира су. А блузице на њима исцепане су и суре, као да материја никада није била бела. Станови, чија нам се слика у пролазу утискује у око, мрачне су просторије. Свака соба је препуна. Не може се ту прати, а тешко и кувати. Многе жене постављају примитивно огњиште на самој улици.

Чудан је пут кроз те улице. Као да су времена, култург и народи стопљени у неком великом тигању. Равнодушно, туђе, можда ј» непријатељски, окупљају се људи тамних лица; девојке, чија лица

А ма Ма -