Naša književnost

336 5 Књижевност

светлуцају као пожутели порцелан, наслањају се на сиве зидове.

Старице са благим осмехом и дивља деца, маслинасте боје, пуна“

радости живота, беде, болести. Родежајни, Грци, Вандали, Готи, Сарацени, Шпанци, Французи — безбројни народи, преоравали су

ову земљу, учествовали у стварању њеног лица и ишчезавали. А.

_ њихово присуство лежи као прах прошлости на лабиринтској струји народа италијанског југа.

Пјаца Меркате, велики трг, на коме је Конрадин Хоенштауфски погубљен у тринаестом веку, а у седамнаестом Мазаниело предводио народни устанак, сада је Вашариште. Хладно и убого изгледа то земљиште, окружено низовима утонулих мрачних кућа, по коме дрвене саоне клизе по асфалтном тлу. Миниатурна колица, поставђена на точкове дечјих клизаљки, изнајмљују се за пет чентезима од дечака из пристанишне четврти, који на њима дивље тутње, као јунаци истинских великих трка.

Вечерња светлост улепшава грубост немаштине. Можда Муриљо није био сладуњав, као што се многима чини, јер је унео нешто ново, када је, сликајући дечаке у дроњцима, давао им велике као рубин црвене кришке лубенице, које су они прождирали халапљиво и љупко. Е

Ђото и Симоне Мартини, Бокачо и Петрарка живели су у Неапољу. Али је мало успомена на њих. Принцип тирана је да избришу трагове својих претходника. Отуда доминира патетична арабеска протуреформације, језуитски барок. Језунтске уздахе, сузе и снове ухватили су Салватор Роза и Лука Ђордано у живим линијама и бојама.

Ушли смо у једну стару црквицу. Пламса светлост свећа за време службе божје и трепте ликови светаца и мученика на таваници. Крећу ли се то горе на златној основи кубета» Верник, који гледа очима пуним суза и срцем пуним узбуђења, могао би то претпоставити. Касније видимо жене и људе како прилазе са страхопоштовањем. Полажу руке на стране олтара, јер нека светиња лежи на њему. И тако мртви светац, после стотине година, ублажава 6олове које задају живи господари.

Код Кастел дел Ово истоварају рибе из котарица. Сасвим малене и сјајне, веће, ружичасте, тригљие, у пљоснатим шкољкама. А крај сваке корпе, обично, налази се примитивни кантар који се у руци уравнотежује. Жене на глави носе товаре риба низ улицу. Лак и усправан им је ход.

Са воде нас дозивају. Одлазимо на пучину, у чуну на весла. Једна полуисплетена котарица прелази преко ивице чуна. Када се вожња доврши, човек са веслима наставиће плетење. Млади дечаци чакљама крећу чамце по пристаништу. Један држи неку стару канту у води и кроз подерано данце претражује дно, као да гледа кроз микроскоп. Десном руком држи мрежу на дугом штапу. И са лакоћом обавља свој посао, као да то није занат већ игра.

ИН