Naša književnost

~

с рањеј

У

уре

А АД

338 : Књижевност

цезара Августа, а мало више још једна мала зграда, облика мравињака. Је ли овде живео песник кога је Данте волео и са ким је сагледао визије пакла свог времена»

Виргилије је претстављао мост од Хомера ка Дантеу. Из Снибиле — којој је Виргилије у својој „Енеиди дао да, са златним цветом у руци, води јунака кроз ужасе подмземља — код Дантеа је постала девица Беатрича, која води тајанственим путевима у рај. Из Енејевог авантуристичког путовања кроз пакао постала је мрачно-аветињска слика оног света у Дантеовој „Божанственој комедији“. Зашто је Данте изабрао баш Виргилија за учитеља» Зашто је Виргилије постао симболични вођ кроз поља света сенки»

Чудно су замршене нити живота. Имање младог, стидљивог Виргилија, са седиштем око Мантуе, било је експроприсано. Цезар Октавијан одузео је то мало добро, уз друга, ради поделе ветеранима своје армије. Тако се Виргили је упутио у Рим и постао најслављени ји песник последњег века старе ере. Уобличавао је у својим еклогама она такозвана пророчанства кумаиске Сибиле, која је наговештавала наступање једног новог златног доба. Радећи на свом великом епосу „Енеиди“, путовао је у Грчку. Оболео је, умро на повратку а сахрањен код Неапоља, на лепом путу код Пуцуолиа. .

Простор, без знака успомена, само једна кита цвећа: Жута лепа ката. Мало за око: жива реч мртвога дозвала нас је.

Уском стазом долази нам чувар усусрет и прима свој бакшиш. И бере нам један лист ловора који се овде зелени. И сетих се речи Љубе Ненадовића које описују Његошеву посету томе усамљеном гробу: „Владика одломи једну велику грану од лаворике и понесе са гроба Виргилијева за спомен.. ч

Место на коме човек мора бити сам. Место огромне ширине, опојног путовања ока са падине брега Посилипо.

Наше око би морало бити ведрије, када би свакодневно дуго гледало на море, а наш дах дубљи и срећнији, рекао је мој пратилац.

А ја сам се окренуо земљи, пинијама, маслиновим стаблима, бело светлуцавим кућама и људима у тим кућама, у свој беди “ потлачености овог времена.

И чини ми се да ни свет Енејевог подземља, ни онај кроз који је прошао Данте, за нас касно рођене, не кри је никакве страхоте. Ужасне муке, које су измишљалм песници и сликари Антике, звоне нам као бајке за децу, причане зимских вечери. Потопи, помори и куге прошлости мање су свирепе од трезвеног и цивилизованог пакла фашизма.

Ото Бихаљи-МЕРИН