Naša književnost

Ловори са Виргилијевог гроба 337

И док један веслач, нагнут унапред, непомичног тела на коме се једино руке крећу, стојећи весла — слика налик на фреске Ханса. фон Марес у неапољском аквариуму — други припрема мрежу за бацање.

Шта ће преостати од мисли на овај град, поред шарено-гротескне трагике уличног живота, у који се улива људска плима, јер су куће мрачне и тесне2

Истакнуте градске вратнице на Кастелу Нуово, пред којима чувају стражу полуодрасли дечаци балила, са дрским капама са киЋанкама и натакнутим бајонетима; силуета катедрале, чија се готика, у сладострасном пејзажу југа, страно уздиже над рушевинама Нептуновог храма; мађиска слика Сан Доменика Мађоре и један ренесансни надгробни споменик у њој. — Ова црква је пуна скела и немира, али мирно и у хармонији пуној снаге стоје камене слике породице Спинели. (Јесу ли то уистини биле крупније личности2 Или су сликари били већи Или је епоха била време уздизања и поновног откривања човечности и отуда их учинила живљим од многих који су за њима дошли») У манастиру ове цркве школовао се Ђордано Бруно, човек који је инквизиторским вођама своје епохе рекао летендарне речи истине.

Шта је остало урезано у сећању ових дана> Дете, чије се очи шире, видећи колач на нашем столу, у часу када пијемо каву на ма Рагјепоре. Толико пожуде у једном бићу, које не говори, које се једва подноси и коме се с муком пружа његов удео.

Поглед са прозора хотелске собе (избледели сјај са конца прошлог века) на петом спрату на море, иза града, на залив, толико над вревом живота да људи постају једва видљиви, обухвата ширину и путује за вечерњим месецом, који се лагано повлачи између оквира отворених прозора.

_ Једна грчка статуа у Музео национале, у дворани Антике. То није копија. Зашто су боје мрамора тако живе, тако убедљиве, као прелудиум Бахов, да у мени остаје жеља, да опет дођем и да је опет посматрам, њу, торзо синуеске Венерер

ж

Дуж обале. Морски ветар чини да наше усне куша ју укус слане воде. Горко и освежавајући, када нас пошкропе. прозирно-влажне капљице таласа. Лево је виадукт. Кроз парк води мрки, извијани пут. Један униформисани чувар предузима воћство: »Ба «отђа 4: Мигшо«, каже. У почетку видимо само један камени споменик и малу статуу коју су поклонили амерички студенти. Тада униформисани чувар седа на зелену ливаду и пали цигарету. Сами ступамо уз степенице. Над нама се отвара један започети тунел из доба

3 Књижевност

љеј

Ј о А

РО

Уфу „АРЕНИ

“ сљ