Naša književnost

у Ер

340

Књижевност

и у мени притајале ватре

" љубави палег

Јеси ли то ти што ти витице играју у вјетру села могаг

Дјевојко вољена,

тако ти рука што су ме широко грлити знале да л' си се када сјетила

друга утамниченога2

По трави игра мјесец виторог, торином потоне малог звона глас... Дијете се из сна у колијевци прене, звијезде точе хладан жар на нас...

Је ли дјевојко

— виде ока мог —,

гдје су ти старе ријечи

уз кикот што тону у траву: Што ти је с лица

смијех побјегао,

ко ти с ока скиде

ту драж

ведру, здраву:

П

Силазим стрмом страном,

а ноге ми жуто,

буково лишће врху... Теку малене стазе —

у мени хиљаде малих звона радосно туку ...

Јесен је7

Можда прољеће7... Свеједно,

на мојој сам земљи —