Naša književnost
Ноћ у самици
на голом слободном брду Црне Горе. Јесен или прољеће,
тамничар крајином рони ·
док пред њим пуцају
велике,
свијетле зоре...
Удахнуо бих све ове планинске ширине, сав овај зрак мојих гора...
Зечијим трагом
потро бих пропланке све...
Слободна стопо,
видиче знани мој,
и жито у таласу
што ми под гором зре...
Брзаци низ стрмине теку,
ломе се низ кољена камена и нага. Ви горске вршине,
и дахови димова испод алуга,
ви моје миле радости
и велика неотета блага.
Около видокрузи горе...
Јесу ли то првомајске ватре, или то пламте црвени барјаци пред бригадама у ноћиг2 Јесам ли ја то потуцач отргнут из ланаца —
о војско жељена,
ево ме, теби ћу доћи!
Хитам планином,
радујем се чобанским стазама. Ноге ми ступају лако:
ни мрак,
ни крвник
не отеше брзину њима. Трчим без даха и одмора
на труди да панем,
на крила друговима.