Naša književnost

412 Књижевност

Одлучио сам да „Обзнану“ однесем старијим друговима. Није искључено да они за „Обзнану“ већ знају — рекао сам више себи него Плавшићу...

Чим сам предвече дошао у Дом, запазио сам да су сви старији другови љути, намрштени, неки забринути. Нешто су шапутали по ћошковима међу собом. Када сам једној групи по старом обичају пришао и поздравио их, одмах су ушутали и нико ми није ни отпоздравио. Поцрвенио сам увређен, а срце ми је чак у грлу закупало кад ми је један старији друг одрезао:

=— Ајде својим послом. Пусти нас на миру... -

Не видећи од срамоте никога пред собом, налетио сам на друга Бека:

— Чекај! Куд летиш ко теле у шарена врата — рекао ми је он тихо и озбиљно док су му очи гледале преко мене сажаљиво и тужно.

— А ако не знају — рекао ми ] вити. Ако нећеш ти, ја ћу...

— Чекај! — рекао сам Плавшићу.

Узео сам „Обзнану“ и долетио до собе секретара Мјесног. синдикалног вијећа. Тамо се нешто живо расправљало. Соба је била закључана. Лупао сам. Пун бијеса отворио ми је врата друг Шипош који је био секретар Мјесног синдикалног вијећа. Пошто сам се осврнуо око себе, пружио сам му отисак сав важан и намрштен, како то доликује уз тако важну ствар као што је „Обзнана“.

Он га је брзо зграбио и мрачним гласом рекао: „А то си ти, младићу!“ Тако ме је увијек именовао када је заборавио како се зовем. Узео ми је журно плакат из руке. „Знали смо ми за то још јуче. Ко ти је то донио2г“ — питао ме је већ повјерљиво.

Испричао сам му све укратко.

— Немој да се толико дереш — опоменуо ме је Шипош и при томе је побљедио и брзо се обазрео по ходнику.

Мало се замислио, па ме најпре савјетовао, а онда ми грче; вито стегао изнад лакта руку па ми запретио да о „Обзнани“ никоме не писнем ни ријечи. То исто да кажем Плавшићу. Коначно нам је обојици наредио да одмах одемо кући на спавање.

— Ја сам млађи дежурни — супротставио сам се Шипошу.

Шипош се удобровољио и чак насмјешио.

— Добро је. Само ником ни ријечи — рекао је гунђајући па је закључао врата. . ;

Плавшића сам послао кући. Прије одласка заклео се: да му се језик осуши и ниједну ријеч више никада не проговори ако још некоме изда „Обзнану“.

Одмах затим дошли су сви омладински одборници: Панчић, Бауер, Керек и други. Сви су они били старији од мене. Сви су ми у повјерењу рекли да се спрема велика ствар. Буржуји спремају неки закон против нас, а мир Зна се шта ми спремамо господи: генерални штрајк, барикаде, револуцију.

е Плавшић — треба некако ја-