Naša književnost
|
514
лон, Заробљеници, Свети Антоније, Луда, Ужасно, Постеља бр. 29 и Томбукту превео је Марко Видојковић. Са сликом писна. Са белешком о писцу од Н.(иколе) Б.(анашевића). Издање Просвете — издавачког предузећа Србије. Београд, 1946: 20%Х х 18,5: стр. 160-2.
_ Остџ ових набројаних збирки 'Мопасанових - прича, преведене су, колико нам је познато, и ове књите: Страх и друге приповетке, Први пољубац и Новеле, али нисмо били у могућности да их нађемо. =
хоп. Ј.
ИВАН ВАЗОВ НА СРПСКОМ У ПОСЕБНИМ ИЗДАЊИМА
Пре сто година родио се у Сопоту Иван Минчов Вазов (1850—1921), бугарски учитељ, књижевник, уредник „Зоре“ и „Данице“, претседник удружења књижевника и министар просвете. Књижевношћу се почео бавити у Румунији, као емигрант, где је у Брајили, године 1871, штампао прву песму „Бор“ у „Периодичном листу“. Од тада није било књижевног рода у коме се Вазов није огледао. Писао је песме („Препореци Русле“, „Мајска кита“, „Сливница“, „Италија“ ...); приповетке („Приповетке и приче“, Црте и Скице“...); позоришне комаде („Борислав“, „Службогонци“...): романе („Под Игом“, „Нова: земља“ ...) и путописе („Велика рилска пустиња“ ...) Али највећу вредност има његов роман „Под Игом“ (1889) у коме је описао историју бугарског живота под Турцима.
Песме и приче Ивана Вазова превођене су код нас крајем прошлог века и почетком овог века у дневним листовима и књижевним часонисима: „Политици“, „Новој Искри“, „Колу“, „Словенском југу =. Овде дајемо библиографију засебно штампаних превода на српском језику по хронолошком реду излажења, као и библиографију важнијих о "Вазову.
[1904] — Кратке приче. [У: врту муза, Блудни син, Аћ ЕхсеНепсе!, Сусрет, Инвалидј]. Са бугарског пре-
Књижевност
вео С. А. Поповић. Штампарско уметнички завод Пахера и Кисића. Мала библиотека, књига ХУШПЈ, свеска 58. Уредник Ристо Кисић. Власник књижарница Пахера и Кисића. Мо-
стар, 1904: 10 Х 14; стр, 11 = 9.
[1909] — Из југословенске лирике. [Иван Вазов: Тамо, О годишњици Сливнице, Слободи, Не дај Боже да изданем, Наше поколење, Има тајни, На посао!, Кад су били часи..., Горска скитница, Стара планина, Апатија, Пуста планина, Не верујем да до краја... Живот, Бесана мисао, Маћедонски овчар, Било је време... Сова, Желео бих... Хајдуци, Душа стари осећај обнавља... Кад преминем]. Са белешком о писцу. Препеви Владимира Станимировића. Издање задужбине И. М. Коларца бр. 141. Штампарија „Штампе“ Ст М. Ивковића и комп. Беотрад, 1909; 14 х 23; стр. 59 — 90.
[1935] — Под Игом. Роман из живота Бугара уочи ослобођења. Са сликом писца и са предговором. Ово дело превео је са бугарског др. Никола Мирковић. Издање Народно дело. Класици светски, књига 1. Уредник П. М. Петровић. Штампа „Типо-
'графија“ у Загребу. Београд, 1935;
16 х 23; стр. Х + 426: 2. |
[1949] — Бугарска приповетка. Иван Вазов: Хапи Ахил, Негостољубиво село, Једна Бугарка, Деда Јоцо гледај. Са белешком о писцу. Превела с бугарског Емилија Анђелић. Издање Ново поколење. Београд, 1949: 14 Х 20; стр. 60.
О Вазову су писали: Светислав Ст. Симић, у Делу, књ. 1Х, 1895, стр. 122—126; Миодраг М. Ибровац, у Српском књижевном гласнику, књ. ХМ, 1905, стр. 467470; Милутин М. Ускоковић, у Н'овој искри, књ. УП, 1905, стр. 30; Милан Ћурчин, у Новој Европи, књ. 1, 1921, стр. ЈИ 68 ра Никола Мирковић у Летопису матице српске, књ. 307, 1926, стр. 240—9492; Тодор Павлов у Борби, 30 септембра 1945.
ж. П. Ј.
о ррчуваанраианијвеа ~»