Naša književnost

рат

ПРОЛЕЋЕ

У пролеће

док се радујеш првом листу на грабу, док погледом пратиш птицу лаку штб под небеса оде право,

мисли о измаку

младости и света

наиђу нагло, вртоглаво.

Обузима те осећање,

могло би се звати и туга,

кад се срце не би радовало

што ће и тај пљусак муњевити и та дуга,

пропланак цветни,

маслачак, љутићи,

бити исти такви, истоветни,

када ти туда не могнеш ићи.

Низаће се ланци црвених буба као давно

У травној порти бранковинској, око липових жила;

У цвету, руменој чаши винској, два створењца ће се загрлити, као сад што су се загрлила.

У зелено небо 5 претвараће маслачак ливаду рану, у билу ће му тећи сунце,

неће знати шта ће са златом трава. Ај, као небесно бело рунце,

као маслачка зреле круне,

туга ми срце развејава.

Да ми је само после сто лета, после стотину лета само,

да дођем у овај закутак света па да се радујем опет