Naša književnost

И Па А а ЕКО

Обзнана · 417

— У-а, у-а!

Бела гарда и жандари тјерали су нас на другу страну пијаце, на мали рибарски трг. Ја сам трчао са гомилом и заједнички с њом викао: Хуље белогардијске! Нетко је налетио на мене. Посрнуо сам и пао. Млијеко се расуло по асфалту. Поклопац од кантице откотрљао се под ногама. У галопу су ме прегазили људи. Оштрим петама газили преко леђа. Обилазили ме. Покушавали да ме дигну 1 бјежећи остављали да поново паднем. Лежао сам на асфалтираној пести. Око мене остао је сиви празни простор. Моја плетена корпа лежала је недалеко од мене сва здробљена. Кантицу од млијека држао сам чврсто у руци. Другом руком обрисао сам чело. Крв ми се љепила за прсте. Прошла су два-три тренутка, а можда и минута, кад сам се опрезно осврнуо око себе.

Десно су стајали војници без знака покрета. Лијево, ланац беЈ логардијаца и жандара, а иза њих поред барака за продају риба

бучила је маса. Пред улазом у Дом стајала су ватрогасна кола. Са љестава наслоњеним на зид Дома, један белогардијац разбијао је пожарном сјекиром таблу на којој је било исписано жаркоцрвеним словима:

Раднички Дом. –

Из масе су долазили узвици чуђења, љутње и протеста:

— Шта ово значи. Разбијају Дом.

— То је наше власништво!

— Пфуј! Срамота!

— Не дирајте нам нашу светињу!

— Хуље белогардијске!

= Доле терор! Доле жандармерија! |

Хтјео сам и ја да викнем нешто, нешто страшно и ужасно, али су ми уста само шаптала: „Хуље белогардијске!“ +

С великим напором дигао сам сен ухватио шаком за укочена кољена. Два старија друга истрчали су из гомиле поред белогардијаца, ухватили ме и понијели:

— Проклете звијери. Ево га, људи. Крвав је — викали су они.

- Неколико старијих жена, гледајући у мене, говориле су проро-

занским гласом: „Црна је субота сванула еиротињи, црне године нама и дјеци нашој...“

Један млади лијечник, са орловским носом, куштравом црном косом и златним наочарима, притрчао нам је, погледао ми чело, опи-

пао кољена, насмијао се, ударио ме по рамену и јасним гласом рекао: -

— Сретан си, млади друже, само си кожу одрапао.

Један човјек ухватио ме за руку и повео из гомиле: „Хајде кући, већ те мајстор тражи од јутрос...“

Био сам као у огњици. Звона су звонила. Било је подне.

Јосип ЦАЗИ