Naša književnost

Доротеја 5 435

кодневним путем у Тиволи. Ништа није било друкчије него што је било свакога дана. Само их је мраз продрмао и Петар је подигао преко ушију свој стари истрошени овратник од коже, да му се готово није могло видети лице.

ЈЉубљанипа је била надошла и мутна, дрвеће у парку је оголело и црно стршило у небо које је постајало загасито модро тамо где је постало јасно и мрачно-сиво на оној половини свода где су још преовлађивале хрпе облака што су јурили. Били су на пола пута према кући кад их је зауставила прва патрола.

Војник је погледао Петру у лице, руком која му је била до пола прстију заривена у прљаву подерану рукавицу, зграбио га за овратник и повукао тако снажно да се могло јасно чути како је пуко шал. Доротеја се једва уздржала. Врућ талас крви ударио јој је у главу и срце јој почело тако јако да туче, да се обема рукама ухватила за груди — и гласом, који као да није њен, промукло и претеће крикнула патуљастом Талијану пред собом:

„Јој, звери! Зар не видиш да је човек готово сасвим слеп!“

„Још бих му више рекла, а што кад ни то није разумео,“ рекла је Доротеја и прозору окренула главу. Над обрвама јој је кожа лако задрхтала. „Петар није рекао ни једну реч. Стајао је пред Талијаном, за читаву главу виши од њега и, као да га не види, зурио на другу страну цесте. Талијан је био принуђен да га гледа одоздо. Причинило ми се да је тако мален пред њим... пред Петром, тако незнатан и смешан док је махао рукама и непрестано нешто блебетао. Ко ће га разумети, циганин један! Страшно је био љут. Тек сада сам приметила да се Петар смешка, да не гледа више изнад Талијанове главе... да гледа ван, овако...“

Доротеја је високо подигла главу, презриво се намрштила и с хладним, поносним сјајем у очима погледала на своје мршаве преплетене прсте. Р

„Ех, стари“ — уздахнула је и покренула се као да хоће да устане. На лицу сам јој прочитао како је поносна на њ, на свога Петра. А то не би никада могла рећи. Рекла је само:

„Требало је само видети старога!“

Да, требало је да га видим! ~

Видети га како је пред оним Талијаном ступио на прсте да би му могао показати сав свој презир и потсмех. Требало је видети Петра како је одједном с висине погледао на њега сво јем болесним очима без трепавица и како је туђи војник под тим погледом уплашено отскочио за корак, заћутао и зграбио пушку.

Кад је Талијан замахнуо руком, гурнуо њоме у његове груди, Петар се додуше затетурао али се одмах затим исправио. Ништа није рекао, само је дланом превукао преко лица да би се затим, као да су сами, окренуо сасвим Доротеји. Лице му се чудно смешкало. „Ударио ме“, шапнуо је. „Јеси ли видела, жено, ударио ме.“