Naša književnost

436 | Ј 5 Књижевност

Доротеја је стресла главом и погледала ме. „Не“ — рекла је — „требало је сам да га видиш. Чак се више није ни окренуо. Ухватио ме под руку и повукао за собом путем којим смо дошли. Цесту су на другој страни блокирали Талијани. Дуго се нисам могла да умирим. Осећао је како дршћем и зато се двапут зауставио и лицем се приближио мојим очима. То је учинио тако некако као да ме хтео пољубити. Сам он је био већ сасвим миран. Најзад сам морала да се осмехнем. Кад смо застали пред спомеником, управо тамо где смо се некад упознали, рекла сам му: :

_ „Дај, молим те, запали лулу. Сасвим си заборавио на њу.“

Две су се шибице угасиле пре него што је запалио. Небо над

нама било је већ сасвим јасно.

„Зар се не сећаш, рекао ми је, како си се намрштила онога дана кад сам ти дунуо дим под нос. Мислио сам, рекао је, фркнућеш на мене.“ |

И још ово је тада рекао: ко

„Па ја ти, нисам хтео ништа зло. Видиш, још никада ти то нисам рекао. Баш таква, тако намрштена и црвена у лицу од беса, таква си ми се највише допала. Богзна шта би од нас било да тада нисам у тебе дунуо.“

„Па реци само шта би било,“ узвикнула је и погледала га пола у смеху, пола озбиљно. из ;

Није одмах одговорио. Осврнуо се око себе, ударио штапом по поду а затим се за корак одмакао од места на коме су стајали. Дуго и непомично ју је гледао.

„На то, видиш,“ проговорио је изненада, „још никада нисам помислио. Та ни сам не знам шта би било да те тада нисам упознао .

За неколико тренутака загледали су се један другоме у очи, затим се обоје истовремено збунили и као да су једно друго ухватили у нечем што не би смели направити, оборили су поглед и ћутке одгегуцали по празној цести која се лагано спуштала дуж надошле и брзе воде.

Х

4 Њено се лице лагано и болесно стамнило. Још увек је седела преда мном с чврсто преплетеним прстима, које је положила преда · се на чаршав. Одједном их је сада расклопила, једном руком ухватила се за груди а другом се одупрла о сто и дигла се иза њега гле

дајући ме за све то време својим ситним, од изненадног бола

засењеним очима.

„Готово ме је стид, видиш.“ рекла је и направила неколико корака по соби. „Сувише говорим. На крају кра јева још ћеш мислити да хоћу више да кажем но што је у истини.“

Глас јој«је постао за нијансу тиши, речи које су долазиле из њених уста добиле су неки нови дубљи призвук. Није више села.