Naša književnost
4
Доротеја - 457
Застала је за мојим леђима и чим сам преместио столицу да бих јој видео лице нагло се окренула устрану и дуго ме више није погледала. Проговорила је тек тада кад сам устао и од стола ступио ка прозору. Њена незнатна и танка: појава била је сада сакривена иза високе постеље и од прозора се није могло приметити ништа друго од Доротеје сем руба њене мараме што је стршао увис и ногу у црвеним папучама.
Почела је:
„Ни сада још не знам како смо могли преко Змајског моста ·.. поред Талијана. Нико нас није приметио а сами нисмо видели никога у тами, тако је била густа. Како смо могли знати да су нам и на том крају затворили пут до куће. Ех, каква глупост... тако са човеком! Гдегод смо стали — нигде живе душе. Нешто ми је тескобно постало у души. Помислила сам: опет нешто талијанско рација, као што смо то називали. Ухватила сам Петра за руку и повукла га за собом. Још и данас га чујем како је рекао: „Видиш, уплашили су се, уплашили. Страх им је већ добро ушао у кости.“ Ишао је корак или два иза мене. Извукао је руку из моје и зауставио се сред цесте. „Знаш шта, бежати збиља нећу“, рекао је и упро ми се тако да је била узалудна свака моја реч. Били смо већ сасвим близу куће. Узео је лулу из џепа и заинат је дуго и полагано палио. Видела сам да се смешка, да ми намигује и одмах сам знала шта смера. Добро сам знала а ипак ме предухитрио. Само сам напола окренула главу кад је дунуо на мене цео облак дима. -
„Како само можеш ово“, рекла сам му, „и то баш сада.“ .
Засмејао се: „Па зашто не бих то учинио баш сада! Кога да се бојим, реци, кога!“
Још то је рекао, а онда се све брзо и неочекивано десило.
Заћутала је као да ослушкује ломот кола на цести. У соби. где је постало тако мрачно да чак ни њену мараму која је стршила увис нисам више могао разликовати, чуло се само још наше дисање. Доротеја је дисала кратко и тешко као човек који се уморио и жели да одахне. Затим се оклевајући отргла од постеље, отклизила папучама по поду и два. пута покушала да упали светло. Чуо сам како је промрмљала: та
„Шта да палим; боље кад смо у тами.“
Села је у ћошак иза шпорета и прочарала по жару који се већ гасио. У мраку октобарске вечери њено лице, колико се могло видети испод тесно завезане мараме, било је још узаније и још беље. Савила је леђа, стисла руке међу своја сува сићушна колена и, подигнуте главе, погледала најпре кроз прозор, а затим на мене. Њене очи биле су опет светле и чисте. Осмехнула се.
„Сад могу да испричам све до краја. Камионима су дојурили по цести и пре него што смо могли да се склонимо у било какву капију, стали су пред нас и са таквом галамом поскакали око нас да би било мање ларме кад би се кров срушио. На камиону имали су још два наша човека. Изгледали су као да су их вукли по поду
Књижевност