Naša književnost

Миа

РТ

о

ватри рнре 7:

али

406 : Књижевнос“

Задиркују се њих две често. Мара тек ошине Даницу неким разло-= гом, а Даница њу неким потсмехом. — Изгубила си добру муштеРију и крупан посао, је ли Говорим ја теби откад већ: ако Мајстори нема и не држи дату реч, оде натраг у шегрље и крпе. Шта. ти јејЕ сад остало од послар крпеж неки и ситнеж» — Тако Мара Даници... А Даница Мари: — Ама знам ја тебе напамет. Чим се теби она лева обрва усхода, значи звркнуло Мари нешто У главу, и онда или се поклони или се уклони. — Пецне понекад добро реч са обадве стране, али прође, заборави се. Другарице се воле искрено, помажу. једна другој кад навали посао; пријатељство Њихово, изгледа, за цео је живот.

Ми син свира у виолину. Штедим већ сада да му купим добру, скупу виолину, и плаћам доброга учитеља. -— Загледасме се сви у девојку како се човек загледа у закључана врата кроз која би хтео да прође. А Даница у смеј. — Видим ја да лева обрва миче и неКуда циља. Луда си, Маро! секираш се за онога што се још није ни родио. Не знаш ни ко ће бити отац. Можда неки што лупа у добош, и син удари куд и отац. — Не можеш ти мене савладати, Дано! Ако ће један мој син ударати у добош, вала ћу и ја с њим добовати, али онда ће други мој син свирати у виолину. — А ако ти тај млађи испадне, шта ја знам, ковач или зидар, и шаке му МО ИКО ИВА ровртал у пронаћи некога од њихових другова. Однеговаћу, вала, једнога финог виолинисту пошто сам жива! Нико мени ту радост не може покварити, па нећеш ни ти, Дано, и те да знаш и данас и сутра.

= _ Ту разговор часком Застаде. — Није то за шегу и за смеј, девојке — рећи ће неко. А други: — Него ти, Маро, ако хоћеш, да нам испричаш како си се то решила да однегујеш виолинисту. Хоћу, нека чује и Даница, и тако јој нисам досада ништа о томе говорила. Ево шта је и како је. Ја вам, видите, до овога: новога времена никада нисам ишла на Концерт, ни знала шта је то диригент, инструмент, оркестар. Кад сам први пут отишла на концерт са нашим колективом, била сам сва збуњена, некако уморна. Чујем тек понгшто лепо, па се опет све збрка. Други, трећи пут, упрем вам ја добро очи у диригента и његове руке — велим, или ће ми тај помоћи. Нли нико — и видим како у групама седе све исти свирачи, и поче да ме много занима како, на знак руке, свирају те ови те они, па онда сви заједно. Нешто ми се у ушима отворило, лепо вам чујем кад су престали да свирају ови или они, а свирају ови или они. Па онда, једаред, кад је на почетку свирања диригент дигао палицу да се 'сви спреме, опазила сам ово: трубе се подигле и напериле као пушке; они с великим виолинама међ коленима само се мало промешкољише на столицама. Кад, виолине, мајушне, лаке виолине