Naša književnost

зе љето сном ут. аи

т · 407

Првомајски наш прилог

прнуше у вис као птице, а виолинисти положише на њих образе како би мајка детету које јој се под браду завлачи. Шта је то са мном, мајко моја! _ па дрхтим као да ћу да плачем, шта ли. Па сам онда почела гле, _ како виолинисти превлаче гудалом, како прсти оне друге руке играју по жицама. Мајко моја, шта све човек рукама и прстима може! Гледам тако две руке виолинисте и питам се коју више волим. Волим обадве, али опет више волим ону што превлачи гудалом. Кад засече, крв ће да прсне из жице; а кад мили по жици, као да му је рука крилце од птичице. И тако, полако полако, почела сам вам ја да сасвим добро чујем, усред оног урнебеса, моје виолине, виолинице. Знам ја сад шта је то виолина. Кад засвирају, срце ми трепери, и само шета од гркљана до стомака, и дође ми некад као нека слабост, као да ћу гласно заплакати... И сад, ево, да знате: у сну често видим младића, излази однекуда и носи у руци виолину и гудало, ево овако, и сад, сад ће засвирати, и притиснуће жицу да се гудало чисто превије, или лупка по жици, ево овако, п моли |е да пева. — Море, Маро, да се ти то не удајеш за некога виолинисту, па ћутиш» — Не, не, не! ја ћу се удати макар за добошара, али тај младић што га сневам има да буде мој син; а-а ако ми не буде суђено, свеједно, нека буде Данин син, нека буде друг моје

деце, али ја ћу да му купим виолину и да му плаћам учитеља. —

Видесмо тад што ретко.видимо: Даница се тронула, упреподобила се, говори тихо: — Дај Боже да твој син и моја кћи заједно свирају. — Дај Боже, Дано, само, како то да ти кажем, твоја кћи има да свира у клавир. А кад јекне жица испод гудала мога сина, вала ће дићи у ваздух и клавир и твоју кћер. У виолину, поред мога сина, не може она да свира. Знам ја сада добро: то није женска рајота, то је мушка свирка, и квит...

Јуче, дадосмо сви, цело Марино суседство, дадосмо по прилог, као наш овогодишњи првомајски прилог раду, дадосмо додатак у Марину штедионичку књигу за сина и за виолину. Мари засијаше очи тако као да јој пламен букну у глави: чиста радост њена, и наша. Она ради и штеди за дечка кога још нема, и ко зна чији ће бити; а ми помогосмо радом и новцем девојку коју ћемо данас сутра вероватно изгубити из вида, или по гласу њена живота, или по гласу наше смрти. То је нешто као „нов хуманизам“, кађ: ново човештво, као нова људевност, како лепо кажу Босанци. Ништа лепше, ништа узвишеније, ништа срећније него видети да сте учинили нешто, дали нешто од чега је планула у нечијим очима неочекивана радост. Кад“ би тих радости било много, кад би их било често, свет би се препородио. А о Мари шта мислитер шта бисте рекли о нашој Мари2 Да је музикална2 да има живу машту и може да уобрази лепоту и срећу, као што други неко може живо да уобрази несрећу и горчину2 Ко зна: Мару, зна да је можда помало и тако; али зна сасвим извесно да је Мара племенито биће и створење. У Мари има ретка племенитост. А сад да вас запитамо ово: јесте ли запазили да се

ЗИКАЕЕ тра и

за

у и арљ=

за