Naša književnost

470 Е Књижевност

што ог паметар Чемеркић уобразио и не чује шта разложни људи говоре. -

Заћута тек кад вјетар издалека донесе до његових уши ју нешто слично коњском топоту, и он први повика: „Ето их“. Послије се опет све утиша и он посумња у своја чула. Још два-три пута му се учинило да чује топот јасније и ближе, а тек у задимљени и туробни расвит облачна дана, заједно с топотом иза окуке изађоше и-три коњаника с двојицом пратилаца који су нечујно ишли пјешке пред њима.

Коњи су били уморни, а људи неиспавани и безвољни, као да су дријемали у седлима. По томе, а ни по коњу, јер су сва три била офипирски и бољасти Горичић никад не би препознао Весковића; за тренутак помисли да њега и нема ту, да су га преварили и скоро се уплаши од те мисли, али онда видје човјека у краткој кожној блузи скопчаној око паса и сјети се по Драгушићевом опису да то мора бити тај кога тражи. Рука којом је официр држао узду била је мала и бијела ка грудва сира; сељак се зачуди да тако може изгледати рука убице.

Пратиоци и они за њима, као да су се осјећали сасвим сигурни у крају којим пролазе, нити су гледали око сабег ни застајали да испитају терен ни држали припремљено оружје. Изгледало је да ће се тако равнодушно примаћи средини окуке и ту постати мета за оно мало метака што их чека у засједи. Међутим, Горичић изненада поремети ствар. Он се није могао задовољити једном мучком осветом ни дозволити своме непријатељу да умре брзо, кратко и изненада. Хтио је прво да га позове, припреми и каже зашто, да га тако нагна на кајање које је у смртном часу горка ствар. Он га и позва гласом који је претстављао нешто између режања мржње и ликовања побједе:

— Весковићу, јадна ли ти шајка, дође ли ми шака2 — запита и сам одговори: — Дође богме, донио си чаприцу гдје треба да се плати ђумрук на зулумћарлук!

Трже се један коњ, креснуше копита заглушујући посљедње ријечи и један метак са те стране пробуди све-одјеке заспале у стрминама над-овим уским процијепом. Чемеркић и Гугић опалише један за другим, залаја Драгушићев колт а тек онда пуче Горичићева пушка. Заједно с одјецима и нуцњима нападнутих, који су покушали да се бране услијепо — то је била читава паљба заглушна као нека мала борба. Скоро истовремен тресак двију бомби за тренутак као да заврши борбу, а онда продорно зањишта рањени коњ шаљући небу густо сплетене крике бола, жаљења за животом и проклетства ове опаке награде за вјерну службу човјеку. Под тим се мукло чуло како неко стење и псује комунистичку мајку, а онда Чемеркић видје кад један од јахача, држећи се још увијек на свом коњу, покуша да врати усплахирену животињу назад, а кад то не успије, лудачки је подбоде и јурну на њој поред засједе, самом ивицом цесте. Чемеркић опали на њега, учини му се- да је погодио и зачуди се видећи да