Naša književnost

490 Књижевност

Пријатељима и следбеницима натуралистичког позоришта Ростанови комади се, наравно, нису свидели. Они су "Ростану „пребацивали јевтину сентименталност, исконструисане ситуације, да је нестварно, да делује папирнато и да у најбољој прилици, као у случају .„ Сирана де Бержерака“ води ка водвиљу и Монмартру, а сами нису примећивали да су и њихове драме са убиствима и мрачним страстима већ биле дотерале до Гран Гињола, позоришта страхота, и до кабинета ужаса у музеју воштаних фигура мадам Тисо. Реакцији, буланжистима, роајалистима, војним круговима. у предвечерје светског ратног сукоба, актерима из Драјфусове афере, тим претходницима десничарских покрета Леона Додеа, Шарла Мораса и пуковника Де ла Рока „Сирано“ је добро био дошао због патриотских тирада, беле перјанице и херојских гестова, у време кад се у милитаристичким круговима све чешће помињала могућност и потреба реванша за пораз 1871 и речи као што су: ОТАПБИНА, ЧАСТ и ФРАНЦУСКА. Десет или петнаест година доцније, француским интелектуалцима, рафинираним и декадентним, „Сирано“ је већ био одвише светован; књижевној и интелектуалној „елити“ између два рата, људима устрепталих, пренапетих нерава, церебралним и високоученим, пуним разних комплекса, тај комад, чијим се директним шалама широка публика смеје раширених уста, био је одвише плитак, а и данас има књижевног света, који, делом из убеђења, делом из навике, при помињању „Сирана“ обично одговара „да не цени Ростаново позориште“ хили у најбољем случају слеже раменима као што то чине на пример слушаоци Баха и Стравинског кад им се помене Бизеова „Кармен“. Међутим, "треба разних људи да би се створио један свет, каже једна енглеска пословица, па су отуда ваљда потребни и разни комади да би радила позоришта, јер — Ростанов „Сирано“ и поред свих примедби и замерки педесетитри године ево како се попео на позорницу и још се на њој држи кад су разни комади Анри Бека, Бернстеина, Хауптмана, па и Стриндберга и Золе, већ одавно сишли са ње.

„Свако пет или десет година он је игран и на нашим позорницама, а откако је

преведен на наш језик у течном преводу Димовића свака средњошколска генерација знала је бар понеки његов стих напамет.

Уствари, „Сирано де Бержерак“, та херојска комедија у стиху и амбијенту двора Луја ХИГ и Молиерових прециоза, са реквизитима из романа Диме оца („Четири мускетира“ и „Гроф Монтехристо“) заиста је пуна ситуација из овешталог романтичног арсенала. Ту има мачевања на претек и за продукцију ма-

„чевалачке школе, ту се Сирано бори против стотине, а приликом борби рецитује

стихове, ту су: Роксана, лепа прециоза, и зли заводник Гиш, мандолине и гитаре под Роксаниним прозором, љубавне изјаве на месечини, заклињања на верност, говорничке тираде, узвици, уздаси, усклици, писмо које се чува у недрима и најзад — обавезне дувне и самостан, Па и стихови у тој комедији имају често баналне риме на прилику као: беже-свеже, брже-држе, служи-ружи, у преводу и, да је Ростан на томе остао, рекло би се да су његови доцнији кри-

тичари имали право. Међутим, већ и по неуспеху његових првих комада Ростан_

је изгледа осетио да је време романтичног позоришта прошло и да је његов покушај; да у односу на натуралисте учини оно што је Иго шездесет година пре њега учинио у односу на класицизам, пре личи на сетан опроштај на одласку него на пламени позив на борбу. Или је можда пишући „Сирана“ приметио ла

је херојске комаде у нехеројско време могуће писати и посматрати само са

сени ојоемуј