Naša književnost

-

ПЕОРЗ ОБРИ НИ НЕРТЕЈЕЈРЕ ЕД

ЕДМОН РОСТАН: „СИРАНО ДЕ БЕРЖЕРАК“

„Сирано де Бержерак“, херојска комедија о племенитом и славном носоњи, Сирану Савинијену Херкулу од Бержерака, песнику и“ кавгаџији, филозофу, физичару и стихотворцу, ваздухопловцу, музичару и борцу, писцу комедија којима се послужио и Молијер, својеглавом прзници и гаскоњском кадету „који је био све и није био ништа“, написана је, крајем деведесетих година

прошлога века (1897) у време кад је француској позоришној публици, па и

позоришним уметницима, било отприлике досадило натуралистичко позориште мрачних страсти и исконструисаних психолошких проблема, а и ожиеовска и

сардуовска драма и комедија грађанског и малограђанског породичног круга.“

Комад је имао огроман успех — код публике и код критике — истина, прилично припремљен од стране француских националиста. Едмону Ростану, писцу збирке стихова и трију драма, које су до тада остале незапажене (,„Романтични“ 1894, „Далека принцеза“ 1895 и „Самарићанка“ 1897), а после и заборављене, он је такорећи преконоћ донео највећу популарност и књижевну славу и у тридесетитрећој години отворио му врата Француске академије. Али, ма колико 10 изгледало чудновато, тај закаснели позив ка враћању игоовској романтици и комадима у стиху не само што није међу позоришним радницима нашао следбеника (одушевљени Емил фаге узалуд је писао да је „Сирано“ отпочео нов период процвата француске драмске уметности) него је, уствари, значио крај, последњи далеки рефрен и усамљени одјек романтичног позоришта и засенио и две његове доцније драме: „Орлића“ (1900), комад о несрећном Наполеоновом сину, војводи од Рајхштата и „Шантклер“ („Сћоепјесјег 1910) његов последњи, посмртни комад, о кокоту који верује да својим певањем чини да се сунце рађа. Шта више, може се рећи, да је „Сирано“, и против жеља и намена самога писца, задао последњи удар романтичној драми стављајући тачку на њен развојни пут и, најзад, да је баш извесна антиромантична црта, која је садржана У тој историји о Сирану де Бержераку, шаљивој и. жалосној у исто време, била услов и разлог да се она одржи на позорници до наших дана. Попут оног кокота у „Шантклеру“ и Ростан, је веровао извесно време да ће „Сираном“ и осталим својим драмским делима успети да васкрсне романтику и да књижевност врати уназад. Међутим, романтични покрет источио је, са „Сираном де Бержераком“ последње капи крви и заставу борбе против реализма и натура-

лизма, у позоришту и у књижевности преузеће покрет симболиста, који се у Ростаново време почиње да јавља.