Naša književnost

Белешке

прикладнији миран стил. Али се овај брзи ритам не граничи са нервозом. У њему се помало осећа утицај писца кога је Матковић подвргао свом есејистичком расматрању.

Есеј о Крлежи може послужити као приручник за боље упознавање драмског, а делимично и општег књижевног дела једног од наших највећих писаца.

р раје

ото ШОЛЦ: НОЋ

У издању Зоре (Мала библиотека), у Загребу, изишла је поема Ота Шолца у шест песама.

У првој песми Шолц обрађује ноћ чекања да дођу по њега усташи да га одведу у непознате страхоте. У другој и трећој описује се одвођење у маси из града, незнано куд, и бекство преко реке. У четвртој аутор пева о томе како је наишао на рањеника, који се био извукао из гомиле лешева и такође побегао; опевана је и језива прича рањеникова о усташком масовном покољу у затвореној цркви. У петој песми, уметнички најуспелијој, описује се ноћ кроз коју аутор са својим другом иде ка борби и слободи. У шестој опет слика покланог и попаљеног села и ступање у партизане.

Ноћ Ота Шолца потсећа на Ковачићеву Јаму, ту нашу најпотреснију поему, али потсећа само по тематици, не и по начину обраде и израза. Оно што се с њим дешавало и оно што је он видео и чуо, Шолц је опевао са савешћу једног приповедача. Али је душа поеме још више у његовом мисаоном и лирском преживљавању. „Још умро нисам, нити сам на дну гроба, (сам своју мисао украдох); заколутах оком, „ето моја соба,“ на глас изустих, мајци руку дадох.“

Кроз поему се, све до бекства, провлачи оштро болан прекор себи и својим сапатницима што нису на време имали будну и свест, па да не дочекају то бедно

бунтовну.

. предавање у руке помахниталим крволоцима: 7, проклињо тренутке, сваки часак питом, јер схватисмо сви ми: грозан мрак незнања,

неосвијештеност крута освети се нама.“

Песник се тужно пита:

„Зашто то често у животу бива, да си мудар послије, а прије ти

памет и пречесто дријема.“

И утучено се каје:

» Луде ли главе, како се извући... Да је било свијести не би довде дошо, И не би чеко, болан, да ти дођу кући ко пиле да те нађу, не би с њима „на крштење“ пошо.“

Са мало више пажње, Шолц је лако могао избећи приповедачки тон појединих строфа:

„Никад, никад добро од тог бити неће,

злотворе међу нама и безброј наказа пробудит ће ти људи, не било им среће.“

Два следећа стиха не само да су проза, него су сухопарно описана:

„Погледах све нас, страхота је гледати, све муж до мужа, човјек до човека, а било је и дјеце...“

Поема није писана у строго везаном стиху, али је скоро свуда употребљено сликовање. Међутим, није увек одржан ритам. Горња два стиха говоре јасно о томе, а овакви, у овој поеми, нажалост, нису много ретки. Намерно или ненамерно, оваквим стиховима без ритма учињена је, иако мала, али ипак неправда према свој поезији, богатој и душом и материјалом. Продуховљеност доживљаја — то је њена главна психолошка одлика. Таласаст али неуједначен ритам одговара степеновању осећања.

МУ ИУ